Pages

Tuesday, 27 October 2015

Oktavio Paz

Mural iz Teotivakana, boginja Tetitla (I vek n. e.)



HIMNA MEĐU RUŠEVINAMA


                           gde je penušavo sicilijansko more...
                                                      Gongora



Ovenčan sobom dan širi svoja perja.
Glasan žuti krik,
vreli vodoskok u središtu neba
nepristrasnog i blagotvornog!
Pojavljivanja su lepa u svojoj trenutnoj istini.
more potkopava obalu,
grčevito se drži između hridina, bleštavi pauk;
plavkasta rana iz brda sjaji;
šaka koza je stado kamenja;
sunce polaže svoje zlatno jaje i rasprskava se nad morem.

Sve je bog.
Slomljena statuo,
stubovi nagrizeni svetlošću,
žive ruševine u svetu mrtvih u životu!

Pada noć nad Teotivakanom.
U visinama piramide momci puše marihuanu,

zvone promukle gitare.
Koja trava, koja voda života treba da nam podari život,
gde objaviti reč,
veličina koja vlada himnom i govorom,
igrom, gradom i merom?
Meksički pev iskričavo bukti,
obojena zvezda koja se gasi,
kamen koji nam zatvara vrata opštenja.
Zemlja mniriše na iskusnu zemlju. 

Oči vide, ruke dodiruju.
Ovde je potrebno nekoliko stvari:
kaktus, bodljikava koralna planeta,
nanizane smokve,
grožđe sa željom za uskrsnućem,
dagnje, gruba devičanstva,
so, sir, vino, sunčani hleb.
S visine svoje tamnoputosti ostrvljanka me jedna gleda,
vitka katedrala odevena u svetlost.

Njujork, London, Moskva.
Senka pokriva ravnicu svojim bršljanom utvarom,

svojim kolebljivim rastinjem od drhtavice,
svojim retkim dlačicama, svojom pacovskom žurbom.
S vremena na vreme cvokoće sunce malokrvno.
Savijen poput lakta u brdima koja juče behu gradovi, Polifem zeva.
Odozdo, između grobova širi se pastva ljudska.
U mesu domaćih dvonožaca
- uprkos svim verskim zabranama -
bogate klase uživaju.
Doskora pak je trošio meso nečistih životinja. 

Videti, dotaknuti lepe oblike, svakodnevne.
Na krv miriše mrlja od vina na stolnjaku.
Kao koral svoje grane u vodi
šireći se skupljam u žuto saglasje,
o, podne, klasje ispunjeno minutima,
čašo večnosti!

Moje misli se račvaju, vijugaju, spliću,
nanovo počinju,
i najzad se zaustavljaju, reke koje ne uviru,
delta krvi pod suncem bez predvečerja.
I zar sve mora da se završi u ovom mreškanju mrtvih voda.

Dane, jasni dane,
svetla pomorandžo, od dvadeset i četiri kriške,
prožeta jednom te istom slašću!
Um se na kraju otelovljuje,
izmiruju se dve neprijateljske strane
i savest-ogledalo se rastače,
pretvara se u izvor, kladenac bajki:
Čovek, drvo likova,
reči koje su svetovi koji su plodovi koji su činovi.






No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...