Pages

Friday, 23 December 2016

Fernando Pesoa

ROĐENDAN

U doba kad se slavio moj rođendan,
Bio sam srećan i niko nije bio mrtav.
U staroj kući, čak je i proslava mog rođendana
Predstavljala veliku tradiciju,
i radost svih ukućana, i moja radost,
Bile su izvesne kao svaka religija.

U doba kad se slavio moj rođendan,
Ja sam bio zdrav kao dren jer nisam shvatao ništa,
Jer sam bio pametan za porodični krug,
I nisam imao nade koje su drugi polagali u mene.
Kad je došlo vreme za nadu, više nisam umeo da se nadam.
Kad je kucnuo čas da pogledam životu u oči,
Izgubio sam smisao života.

Da, ono što sam umislio o sebi,
Ono što sam bio po srcu i rodbini,
Ono što sam bio u polu-varoškim večerima,
Ono što sam bio po njihovoj ljubavi i svojoj detinjoj ćudi,
Ono što sam bio - ah, Bože moj, ono što tek danas znam da sam bio...
Kako je sve to daleko!...
(Ne mogu ni da pojmim...)
Doba kad se slavio moj rođendan!

Ono što sam danas nalik je na vlagu u hodniku, u dnu kuće,
Vlagu što ostavlja buđ na zidovima...
Ono što sam danas (a kuća onih koji su me voleli
treperi kroz moje suze),
Ono što sam danas to je saznanje da su prodali kuću,
I da su svi pomrli
I da sam ja nadživeo samog sebe kao ugašena šibica...

U doba kad se slavio moj rođendan...
Kako volim, kao neku dragu osobu, ono doba!
Moja duša fizički žudi da se tamo ponovo nađe,
Na jednom metafizičkom i čudnom putovanju,
S mojim udvojenim bićem...
Kad bi se prošlost mogla jesti kao hleb izgladnelih,
Bez ukusa vremena među zubima!

Sve to sad ponovo vidim jasno kao da sam slep
Za ono što mi je pred očima...
Sto postavljen sa više tanjira,
S lepšim šarama na posuđu, s više čaša,
Kredenac s mnoštvom stvari - kolačima, voćem
I ostalim posluženjem u senci nameštaja -,
Stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,
U doba kad se slavio moj rođendan...

Stani, srce moje!
Nemoj da misliš! Prepusti glavi da misli!
O Bože moj, Bože moj, Bože!
Danas više nemam rođendana.
Trajem.
Zbrajaju mi se dani.
Biću star kad budem ostario.
Ništa više.
Bes što nisam poneo ukradenu prošlost u džepu!...

Doba kad se slavio moj rođendan!...


Prevod: Jasmina Nešković

Fernando Pesoa

Ernst Ludvig KIrhner


TRAFIKA


Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem  ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.

Prozori moje sobe,
Moje sobe u jednom od milion svetova koji niko pouzdano ne zna da odredi
(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?),
Vi gledate na tajnu jedne ulice što  neprestano vrvi od ljudi,
Na ulicu nedostupnu za sve misli,
Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,
Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,
Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u kosu,
Sa Sudbinom koja vuče kola s tovarom svega po drumu ništavila.

Danas sam pobeđen, kao da sam saznao istinu,
Danas sam pronicljiv kao da sam na samrti,
I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima
Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice
Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak
Što se zviždukom oglašava iz moje glave,
I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.

Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio pa zaboravio.
Danas sam raspet između odanosti koju dugujem
Trafici preko puta, kao nečem što naizgled stvarno postoji,
I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.

Promašio sam u svemu.
Kako nisam odredio nikakav cilj, možda je sve bilo ništa.
Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni prozor,
I otišao u polje s velikim namerama.
Al` tamo sam zatekao samo travu i drveće,
A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao i ostali.
Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu, Na šta da mislim?

Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?
Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!
A toliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne može biti toliko!
Genije? U ovom trenutku
Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao ja,
A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,
I od silnih budućih osvajanja ostaće samo đubre.
Ne, ne verujem u sebe.
U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa čvrstim ubeđenjima!
Ja, koji ni u šta nisam ubeđen, jesam li ubeđen više ili manje od njih?

Ne, ni u sebe...
U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta
Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?
Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji -
Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih -
A možda i ostvarljivih,
Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti ljudima do sluha?

Svet pripada onome ko je rođen da ga osvoji
A ne onom koji sanja da ga može osvojiti,
Pa makar i bio u pravu.

Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.
Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi
Više čovečanstva nego Hristos,
Stvorio sam u potaji filozofske sisteme
Koje nijedan Kant nije napisao.
Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati
Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;
Ostaću zauvek onaj što nije rođen za to;
Ostaću zauvek samo onaj što je imao dara;
Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,
Ispred zida bez vrata,
I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,
I čuo božji glas u zatrpanom bunaru.
Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.
Neka mi Priroda izruči na usijanu glavu
Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,
A ostalo nek dođe ako dođe, il` ako treba da dođe,
Il` neka i ne dođe.

Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre no što smo ustali iz postelje,
Al` budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tuđ,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.

(Jedi čokoladu, malecka;
Jedi čokoladu!
Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade,
Shvati da u svim religijama nema više mudrosti
Nego u poslastičarnici.
Jedi, musavice mala, jedi!
Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo kao ti!
Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od staniola,
Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)

Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti
Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,
Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.
Ali bar zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez suza,
Otmen bar u širokom pokretu kojim odbacujem prljavo rublje,
Koje sam zapravo ja,
I prepuštam ga toku stvari,
I ostajem u kući bez košulje.

(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,
Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,
Il` rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,
Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,
Markizo iz osamnaestog veka, razgolićena i odbojna,
O, slavna koketo iz doba naših očeva,
Il` ne znam šta savremeno - ne mogu ništa da smislim -
Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne, nek` nadahne!

Moje je srce ispražnjeno vedro.
Kao oni što prizivaju duhove prizivaju duhove prizivam
Samog sebe i ne nalazim ništa.
Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.
Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,
Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,
Vidim pse koji takođe postoje,
I sve me to tišti kao kazna na progonstvo,
I sve je to tuđe kao i sve.)

Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,
A danas nema prosjaka kome ne bih pozavideo
Samo zato što nije ja.
Gledam njihove prnje i kraste i laž,
I mislim: možda nikad i nisi živeo, učio, voleo ni verovao,
(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost,
ne čineći pritom ništa od toga);
Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa
Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.

Učinio sam od sebe ono što nisam znao,
A ono što sam mogao, to nisam učinio.
Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno,
Odmah su u meni prepoznali нekog drugog,
A ja to nisam porekao i propao sam.
Kad sam hteo da strgnem masku,
Bila je prilepljena uz lice.
Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,
Već sam bio ostario.

Bio sam pijan, nisam više umeo da navučem domino
Koji nisam ni skidao.

Bacio sam masku i spavao u svlačionici
Kao pas koga nadležni trpe
Zato što je bezopasan
I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen.

Muzička suštino mojih zaludnih snova,
Šta bih dao kad bih uspeo da te nađem kao nešto što sam zbilja učinio,
A ne da ostanem zauvek ovako,
Ispred Trafike od prekoputa
Gazeći svest o svom postojanju,
Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,
Il` ponjavu koju su ukrali Cigani,
A nije vredela ni prebijene pare.

Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.
Gledam ga neprijatno iskrenute glave
I s dušom neprijatno zamućenom.
On će umreti i umreću i ja.
On će ostaviti svoju firmu iznad vrаta, ja ću ostaviti stihove.
Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji stihovi.
Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,
I jezik na kojem su napisani stihovi.
Zatim će umreti i kružna planeta gde se sve to dogodilo.
Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,
Neka stvorenja nalik na ljude
Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove
I da žive ispod stvari nalik na firme,
Uvek jedno prekoputa drugog,
Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,
Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,
Uvek tajna u dubini jedanko izvesna kao san o tajni na površini,
Uvek to ili uvek nešto drugo
Ili ni jedno ni drugo.

Al` jedan čovek je ušao u Trafiku (da kupi duvana?),
I sva prihvatljiva stvarnost najednom na mene pada.
Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,
i rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve suprotno.

Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem
I s cigaretom udišem miris slobode svih misli.
Pratim pramen dima kao neki nezavisni put,
I uživam, u jednom čulnom i pogodnom trenutku,
U oslobođenju od svakog mudrovanja
I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg raspoloženja.

Zatim se zavaljujem nazad, u stolicu
I nastavljam da pušim.
Dogod mi Sudbina to bude dopuшtala, nastaviću da pušim.
(Kad bih se oženio ćerkom moje pralje
Možda bih bio srećan).
Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.

Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).
Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.
(Gazda Trafike izlazi na varata).
I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i spazio me.
Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam Zbogom Štefane,
I svemir se namah u meni obnovio, bez idela i nade,
A Gazda Trafike se nasmešio.


Iz zbirke Poznati stranac - Pesme Alvara de Kampuša
Prevod: Jasmina Nešković

Wednesday, 14 December 2016

Fernando Pesoa



Paul Kle - Baštenska figura

***

Stari pesnici prizivali su Muze
Mi prizivamo sami sebe.
Ne znam da li su se Muze ukazivale -
To je svakako zavisilo od onoga ko ih je prizvao i kako, -
Ali znam da se mi ne odazivamo.
Koliko sam se puta nadnosio
Nad zamišljeni bunar mog bića
I blejao "Aaaa!" da bih začuo odjek,
A nisam čuo ništa više od onog što sam video -
Nejasni tamni sjaj kojim je svetlucala voda
Tamo, u zaludnosti dna...
Nijednog odjeka za mene...
Samo mutni obrisi nekog lica,
Koje mora biti moje, jer nema čije da bude.
Nešto skoro nevidljivo,
Što ipak jasno vidim
Tamo, u dubini...
U tišini i lažnoj svetlosti dna...

Kakva Muza!..........


***


Tamo nije bilo struje.
Zato sam se u postelju zavukao
I čitao, pri čkiljavoj svetlosti lojanice,
Ono što mi se našlo na dohvat ruke -
Bibliju, na portugalskom (zanimljiva stvar!) priređenu za protestante
I pročitao stranice "Prve poslanice Korinćanima"
Oko mene preterani mir palanačke noći
Kao da je, naprotiv, stvarao nesnosnu buku,
I ja se umalo nisam od očaja rasplakao.
"Korinćanima poslanica prva" ...
Ponovo sam je čitao pri svetlosti lojanice
Koja je jadenom zasjala drevnim sjajem,
I neko se silno more uzbuđenja u meni uzburkalo...
Ja sam ništa...
Ja sam privid...
Šta uopšte tražim od sebe i od svega na ovom svetu?
"Ako ljubavi nemam".
A vrhovna svetlost s visine stoleća obznanjuje
Veliku poruku koja oslobađa dušu...
"Ako ljubavi nemam..."
Bože moj, a ja koji ljubavi nemam!...


***

Voleo bih kad bih voleo da volim.
Samo trenutak...Dodaj mi cigaretu,
Iz one kutije, tamo, na noćnom stočiću.
Nastavi...Govorio si
Da se u razvoju metafizike
Od Kanta do Hegela
Izgubilo nešto važno.
Potpuno se slažem.
I ranije sam o tome slušao.
Nondum amabam et amara amabam (Sveti Avgustin)
Čudne su te asocijacije ideja!
Dojadilo mi je da mislim kako osećam nešto drugo.
Hvala. Sačekaj da pripalim. Nastavi. Hegel...


***


Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir. 

Jeftin je ovo svemir. 



Iz zbirke Poznati stranac - Pesme Alvara de Kampuša
Prevod: Jasmina Nešković






Wednesday, 21 September 2016

Rastko Petrović

Egon Šile - Mladić kleči pred Bogom (1908)

OVO O JEDNOM PESNIKU

Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna - riblja - večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće - ko smolom - s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l' oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti - kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al' zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede - nepogoda - neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori...

Tek tog trenutka On poče da govori.

Monday, 15 August 2016

Раде Драинац


ЛИРСКЕ МИНИЈАТУРЕ






КЛОВН

Кад је ботаничар видео његов нос
помислио је да је то врт од патлиџана
одело са пругама: то су различито тумачене линије
меридијана
цилиндер и фрак
једна дивна песма Тристана Царе која носи наслов
"Maison flake"
из очију му капље сан из носа смех
једна је жена побацила
аплаудирају гледаоца пет хиљада и триста
на трапезу је један вратоломан хипнотиста

пардон! ако пишем стихове ја нисам жонглер
целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер
кловн пас и џокеј
гле како се гадно цери цео снобовски партер!



КАЛЕИДОСКОП

Пеге од сунца
сувише мали спектар за толико боја
вергл који се гуши избијених зуба
ДА је филозофска афирмација а НЕ скептична негација
фразе површних људи
за слепе је Вуков Речник
шта речник да се пробуди
и да засветли рима
није потребан угаљ још није дошла зима
његов је отац био командант брода а деда министар вода
бедни каботени
кад ти кажем ногу промени
толико различитих ћуди вечерас носе људи
на скверу



ФОТОГРАФ

Сад ће фотограф да поједе старицу и њен осмех
за њом бежи једно уплашено дрво које је заробило сенку
један!
два!
три!
мало десно
лево
ваљда сте били млади
ваш је син адмирал у Канади
штета моја синовица пеца рибе у Сајгону
али ово сунце растопиће мрачну комору и плочу од целулоида
шта?
аутомобил прегазио вашу бону
тако!
...најзад извршио је атентат стари апарат
кад је старица показала два праисторијска зуба.



ЕПОПЕЈА

Шта је историја а шта време
"време" новине време менструација паучинасто
бреме
иреалне теме
ветар у шуми снег на селу
сенка на друму живот и копча на шињелу
историја је кокота а време њен огртач

где ли је био Гогољ да се накупује мртвих душа
само једне оријашке ноћи
1916. тако су заморно хуктали возови кроз њиве
и села
и тако болно плакали на излазу из тунела

Sunday, 14 August 2016

Раде Драинац


 ВАРЉИВЕ ЗВЕЗДЕ

Иван Ајвазовски - Олујно море ноћу


 
To Mary Spedding.


Добри капетане мој! звезда на хоризонту
горка је илузија за брод твој.
Рекох ти! не поклањај срце које нико разумео није!
Пловећи са тугом помилуј облак што уз јарбол напоредо иде!
За живот је доста сиво јутро крај острва пингвинских.
Па склопи очи! Иза хоризонта заборав се открива,
Жалосна позорница мрачних трагедија
На земљи овој где све тужно бива!

Превариће те зорњача, и цео Зодијак што се као рулет окреће,
Равнодушно закључај срце то, tour abolie!
Слатка ефемерност цео је небесни свод
Где лутају твоји сни.
Помисли како је диван један метеор коме ниси знао циљ ни пут,
Док заљубљеним ноћима пловиш океаном
Као месец жут!

Капетане, брате мој! Са палубе и моста не гледај у небо то,
Црнином чежња по млечном путу залуд шараш стихове душе:
Лаж је овај живот, а љубав најсвирепији кошмар.
Кад у једрима јужни ветар певуши
Кроз тамничке капије дана улази иронично као у најодвратнији бар!
Јер срце је непромишљени друг, а сан полип што пије крв,
Па замахни руком, пробуђен
Криком пред крвотоком и машином
Као морнар уз катарку привезан, на смрт осуђен!

О, мирно плови, рођени мој!
Насмешен као лимунови у мартовске дане,
С презрењем на ноћи што падају по води као мртве птице
И на свако јутро што незвано осване.

Заборави да је коса њена боја далеких сателита
А душа сфера за више планете,
Ти што екватором плачеш као дете
Обеси срце за галебе у луци!
Наслоњен на ограду, угаси светлост на меланхоличној лампи снова,
Килограм твога срца само је комад за једног гладног пса.
Смрт у крвотоку никаква поезија разданити неће,
Комично пролази свако пролеће
Кад љубав бласфемијом на глобусу зову!
Па кад на станици сретнеш који осмех нежан
Помисли да си видео месец литографисан
У један дан снежан.

Чуј! то крв говори кад је ленгер на дно пао,
Словенска мрачна грандиозност што спава у дну вена,
Па проклет био што певам
И све друго само не љубав жена!

Неодређено је небо живота
И ко зна над каквом су се црном хриди сурвала звездана кола
Не иди за срцем!
Капетане! по нерву као везан жицом нека плови брод!


Tuesday, 27 October 2015

Oktavio Paz

Mural iz Teotivakana, boginja Tetitla (I vek n. e.)



HIMNA MEĐU RUŠEVINAMA


                           gde je penušavo sicilijansko more...
                                                      Gongora



Ovenčan sobom dan širi svoja perja.
Glasan žuti krik,
vreli vodoskok u središtu neba
nepristrasnog i blagotvornog!
Pojavljivanja su lepa u svojoj trenutnoj istini.
more potkopava obalu,
grčevito se drži između hridina, bleštavi pauk;
plavkasta rana iz brda sjaji;
šaka koza je stado kamenja;
sunce polaže svoje zlatno jaje i rasprskava se nad morem.

Sve je bog.
Slomljena statuo,
stubovi nagrizeni svetlošću,
žive ruševine u svetu mrtvih u životu!

Pada noć nad Teotivakanom.
U visinama piramide momci puše marihuanu,

zvone promukle gitare.
Koja trava, koja voda života treba da nam podari život,
gde objaviti reč,
veličina koja vlada himnom i govorom,
igrom, gradom i merom?
Meksički pev iskričavo bukti,
obojena zvezda koja se gasi,
kamen koji nam zatvara vrata opštenja.
Zemlja mniriše na iskusnu zemlju. 

Oči vide, ruke dodiruju.
Ovde je potrebno nekoliko stvari:
kaktus, bodljikava koralna planeta,
nanizane smokve,
grožđe sa željom za uskrsnućem,
dagnje, gruba devičanstva,
so, sir, vino, sunčani hleb.
S visine svoje tamnoputosti ostrvljanka me jedna gleda,
vitka katedrala odevena u svetlost.

Njujork, London, Moskva.
Senka pokriva ravnicu svojim bršljanom utvarom,

svojim kolebljivim rastinjem od drhtavice,
svojim retkim dlačicama, svojom pacovskom žurbom.
S vremena na vreme cvokoće sunce malokrvno.
Savijen poput lakta u brdima koja juče behu gradovi, Polifem zeva.
Odozdo, između grobova širi se pastva ljudska.
U mesu domaćih dvonožaca
- uprkos svim verskim zabranama -
bogate klase uživaju.
Doskora pak je trošio meso nečistih životinja. 

Videti, dotaknuti lepe oblike, svakodnevne.
Na krv miriše mrlja od vina na stolnjaku.
Kao koral svoje grane u vodi
šireći se skupljam u žuto saglasje,
o, podne, klasje ispunjeno minutima,
čašo večnosti!

Moje misli se račvaju, vijugaju, spliću,
nanovo počinju,
i najzad se zaustavljaju, reke koje ne uviru,
delta krvi pod suncem bez predvečerja.
I zar sve mora da se završi u ovom mreškanju mrtvih voda.

Dane, jasni dane,
svetla pomorandžo, od dvadeset i četiri kriške,
prožeta jednom te istom slašću!
Um se na kraju otelovljuje,
izmiruju se dve neprijateljske strane
i savest-ogledalo se rastače,
pretvara se u izvor, kladenac bajki:
Čovek, drvo likova,
reči koje su svetovi koji su plodovi koji su činovi.






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...