Deseta devinska elegija

Vilijam Blejk: Noć Enitarmonine sreće

RAJNER MARIJA RILKE - DESETA ELEGIJA


Da jednom, na ishodištu viđenja jarosnoga,
uskliknem slavu i hvalu saglasnim anđelima.
Da od jasno skovanih čekića srca
ne izneveri nijedan pred mekim strunama
što sumnjaju ili se kidaju. Da me moje
razbujičeno lice učini blistavijim;
da procveta plač neugledni. O, noći,
kako ćete mi onda drage biti, jadovne.
Što vas predanijim klečanjem, sestre neutešne,
ne primah, što se u vašu raspletenu
kosu raspleteniji ne podavah. O, mi,
mi rasipači bolova. Kako ih
unapred sagledamo, kroz tužno trajanje,
neće li se okončati možda. A oni su
naše zimsko lišće, naša tamna zimzelen,
jedno od doba potajne godine - ne samo doba
već i mesto, naselje, ležaj, tle, boravište.

Doduše, avaj, kako su strane ulice
grada patnji, gde se sred lažne, od zaglušenosti
načinjene tišine, snažan, ispao
iz kalupa praznine, razmeće odlivak:
pozlaćena buka, spomenik koji prska.
O, kako bi bez traga anđeo izgazio
njihovu pijacu utehe, koju omeđava crkva
što je gotovo kupiše: čista, zatvorena,
razočarana ko poštanska zgrada u nedelju.
A napolju se stalno nabiraju rubovi vašara.
Ljuljaške slobode! Gnjurci i pelivani revnosti!
I polepšane sreće strelište puno figura
gde se praćakaju ciljevi i zvuče limeno
kada ih pogodi neki spretnik; on dalje
tetura, od pljeskanja k slučaju; jer šatre
radoznalost svaku zovu, bubnjaju i krešte.
A odrasli još mogu posebno videti kako se
novac množi, anatomski, ne samo zabave radi:
polni organ novca, sve, celinu, proces -
to pruža nova znanja i čini plodnim...
... Oh, ali odmah dalje,
iza poslednje tarabe nalepljene plakatima
što reklamiraju pivo "Besmrtnost", ono gorko
pivo, što slatko se čini onima koji ga piju
kad svežu razonodu uz njega uvek žvaću...,
odmah iza tarabe, odmah pozadi, stvarnost je.
Deca se igraju, zaljubljeni drže jedno drugo -
postrance, ozbiljni, u travi oskudnoj,
i psi su prirode puni. Al` nešto vuče mladića
da krene dalje; možda zato što neku mladu
žalopojku voli... Za njom idući stiže
na livadu. Ona kaže: - Daleko je. Izvan grada
živimo... Gde? I mladić nastavlja za njom.
Dira ga njeno držanje. Rame i vrat njen - možda je
velelepno njeno poreklo. Ali onda je ostavlja,
vraća se, okreće se, maše joj... Čemu?
Ona je žalopojka.

Samo mladi mrtvaci, u pravom razdoblju
bezvremenog ravnodušja, u stanju odvikavanja,
s ljubavlju kreću za njom. Devojke
sačekuje ona i s njima se prijatelji.
Pokazuje im tiho šta sve ima. Bisere
patnje i tanane velove trpljenja. -
Sa mladićima korača ćuteći.

Al` onde gde borave, u dolini, starija jedna
žalopojka se mladića prihvata kad ovaj pita:
- Bile smo, veli ona, veliki naraštaj, nekad,
mi žalopojke. Naši su očevi onde u velikom
gorju vadili rudu; kod ljudi ćeš ponekad
naći komad brušene iskonske patnje, ili,
iz starog vulkana, u zguru skamenjen gnev.
Da, to otuda potiče. Nekad smo bile bogate. -

I ona ga lako provodi kroz prostran predeo
žalopojki, stubove hramova pokazuje njemu
il` ruševine onih zamkova odakle nekad
mudro vladahu zemljom kneževi žalopojki.
Pokazuje mu visoko drveće suza, i polja
procvale sete (živi ih znaju samo
kao listanje nežno); pokazuje mu zatim
životinje tuge, na paši - i katkad, uplašena,
prhne ptica, poleti nisko kroz gledanje njino,
pletući za sobom dugo, kao pismeno kakvo,
lik svog samotnog krika. - Uveče pak
ona ga vodi do grobova u kojima leže preci
žalopojki, do proročica, vračara-opominjača.
A približi li se noć, hode tiše,
i ubrzo grane poput Meseca
nadgrobni spomenik koji nad svime bdi.
Kao da je brat onome pored Nila,
uzvišena Sfinga -: ćutljive skrivene odaje
lice.
I dive se krunisanoj glavi, koja zauvek,
ćutke, lice ljudi
položi na terazije zvezda.

Ne shvata to njegov pogled, obuzet
vrtoglavicom od rane smrti. Ali
gledanje njihovo tera sovu da prhne,
uplašena, uza ivice dvostruke krune.
I ona, laganim letom, krzajući obraz,
oblinu onu što je međ` najzrelijima,
meko ucrtava u novi
mrtvački sluh, preko dvostruko
razvijenog lista, neopisiv obris.

A još više - zvezde. Nove. Zvezde zemlje patnji.
Žalopojka im polako pominje
imena: - Eno, vidi: ono je
Jahač, ono Palica, a ono krupnije sazvežđe
zovu Venac voća. Zatim, još dalje, ka polu:
Kolevka; Put; Rasplamsala knjiga; Lutka; Prozor.
Ali na južnom nebu, čisto kao na dlanu
blagoslovene šake, jasno prosjalo
"M", koje znači Majke..... -
Al` mrtvac mora dalje, i ćutke ga starija
žalopojka vodi do susetke,
gde se pod mesečinom belasa
izvor radosti. Njeno
ime sa strahopoštovanjem kazuje
i veli: - Ona je među ljudima
golema reka nosilica. -

Stoje u podnožju planine.
I ona ga tada grli, plačući.

On se usamljen penje u brda iskonskog jada.
Čak mu ni korak ne odzvanja iz sudbe bezvučne.

*

Al` ako bi budili, beskrajno mrtvi, u nama poredbu,
gle, pokazali bi možda na rese golih
lesaka, obisnute, ili bi
na umu imali kišu onu koja pada
na mrku zemlju u rano proleće...

A mi, koji o usponu
sreće snujemo, mi bismo
ganutost osetili
koja nas bezmalo skrha
kad nešto srećno pada.





Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz Desetu elegiju:
1. Deseta elegija (Die zehnte Elegie. Daß ich dereinst, an dem Ausgang der grimmigen Einsicht). Prvih dvanaest stihova napisano je početkom 1912. u Devinu. Nastavljena je u poznu jesen 1913. u Parizu. Završena je 11. II 1922. u Mizou.
2. Pijaca utehe: upor. sledeće reči iz jednog Rilkeovog pisma: "Prebacujem svim modernim religijama što su svojim vernicima pružile utehe i ulepšavanja smrti, umesto da su njihovoj duši dale sredstva da je podnesu i sporazumeju se s njom."

Deveta devinska elegija

Antonio Polajuolo: Apolon i Dafne

RAJNER MARIJA RILKE - DEVETA ELEGIJA


Što, kad se življenja rok može provesti tako,
ko lovor, tamniji malo od sveg zelenila drugog,
s majušnim talasima po ivici svakog lista
(kao osmejak vetra) - što onda, što onda
morati putem ljudi - i, kloneći se sudbine,
čeznuti za sudbinom?...
                                                 Oh, ne zato što sreća
postoji, to prevremeno preimućstvo gubitka
                                                                      bliskog.
Nit` zbog radoznalosti, il` radi vežbanja srca,
koje bi u lovoru takođe postojalo ...
No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu,
i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem,
ovom nepostojanom što se nas čudno doima,
nas najnepostojanijih. Jedanput svako, samo
jedanput. Jedanput zauvek. Pa i mi takođe
jedanput. Nikad više. Ali ovo:
jedanput da si bio, pa makar i samo jedanput:
zemaljski da si bio - to izgleda neopozivo.

I mi se tako tiskamo, to bismo da postignemo,
to da zadržimo u svojim rukama jednostavnim,
u sve punijem pogledu i u zanemelom srcu.
Mi bismo hteli to da postignemo. No kome
da to damo? Najradije sve zadržati zauvek...
Ah, u drugi odnos, avaj, šta se preuzima?
Ne posmatranje, ovde sporo izučeno, i ništa
što ovde se zbilo. Ništa.
Dakle, bolovi. Dakle, pre svega tegoba,
dakle, dugotrajno iskusto ljubavi - dakle,
sve same neizrecive stvari. Ali kasnije,
pod zvezdama, čemu to: one su više neizrecive.
Pa i putnik ne snosi s obronka brega u dolju
šaku zemlje, svima neizrecive, nego
stečenu jednu reč, čistu - žutu i plavu
kičicu. Jesmo l` mi možda ovde da kažemo: kuća,
most, kladenac, vratnice, krčag, voćka, prozor -
najviše stub, kula... ali da kažemo, razumej,
oh, da kažemo tako kao što stvari same
nikad u sebi nisu mislile da su. Nije li
tajno lukavstvo ove ćutljive zemlje, kad čini
da se u osećanju onih koji se vole
stvari sve do jedne u zanos preobraze?
Prag: šta je za dvoje
koji se vole, da sopstven sve stariji prag od vrata
izdižu malo, i oni, posle mnogih prethodnih
i pre potonjih ... , lako.

Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov.
reci i ispovedi. Više no ikad pre
ruše se, gube se stvari koje se doživeti mogu,
jer čin je bez slike to što tera i smenjuje njih.
Čin ispod krasta, koje prskaju voljno, čim
iznutra delanje  nikne i omeđi se drukče.
Srce naše opstaje
međ` čekićima, kao
međ` zubima jezik, koji
ipak i ipak veliča.

Veličaj anđelu svet, ne neizreciv, pred njim se
ne možeš osećanjima veličanstvenim hvastati;
u svemiru, gde on oseća osećajnije, ti si
novajlija. Stog mu pokaži sve što je jednostavno,
ono što oblikovano od pokolenja mnogih,
ko naša sopstvenost živi kraj ruke i u pogledu.
Reci mu stvari. On će stojati sve začuđeniji,
ko ti kraj rimskog užara ili lončara s Nila.
Pa mu pokaži koliko stvar može biti srećna
i nevina i naša, kako se čak i žalobni
jad odlučuje čisto u oblik, služi ko stvar,
il` mre u nekoj stvari - i s one strane blaženo
ishodi iz violine. I ove stvari, što žive
od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne,
one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas
najprolaznije. Hoće da ih potpuno mi
u nevidljivom srcu preobrazimo u - oh,
beskonačno - u sebe! ma ko mi konačno bili.

Zemljo, zar nije to što hoćeš ti: nevidljivo
da nastaneš u nama? - Nije li san tvoj da jednom
nevidljiva budeš? - Zemljo! nevidljiva!
Šta je, ako ne mena, tvoj neodoljivi nalog?
Zemljo, voljena, hoću. Oh, veruj, ne treba više
proleća tvojih da me za tebe pridobiju,
jedno, ah, jedno jedino krvi je suviše već.
Bezimeno se za te odlučih, izdaleka.
Ti si uvek bila u pravu, a prisna je smrt
tvoja pomisao sveta.

Vidi, ja živim. Od čega? Nit` se detinjstvo smanjuje
niti budućnost... Bezbrojan život
izvire u mom srcu.





Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz Devetu elegiju:
1. Deveta elegija (Die neunte Elegie. Warum, wenn es ageht, also die Frist des Daseins). Elegija je započeta marta 1912. u Devinu. Najveći deo je napisan 9. II 1922. u Mizou.
2. Početak elegije: aluzija na grčku legendu o nimfi Dafni: da bi se spasila od Apolonovih ljubavnih navaljivanja, pretvorila se u lovor. (Upor. zadnju strofu XII Soneta posvećenih Orfeju)

Osma devinska elegija

Mark Šagal: Vreme je reka bez obala

RAJNER MARIJA RILKE - OSMA ELEGIJA

Posvećena Rudolfu Kesneru

Očiju širom otvorenih gleda

životinja u otvoreni svet.

jedino naše oči kao da su

okrenute i sasvim oko nje

stavljene, kao klopke, svud ukrug

oko izlaza njenog slobodnog.

Što napolju postoji, to mi znamo

samo iz lica životinje; jer već

i malo dete okrećemo mi

i teramo ga da uobličenje

za sobom gleda, a ne otvoreni

svet, što se čita s lica životinjskog

toliko dubok. Slobodan od smrti.

Nju mi jedini vidimo: vazda je

iza slobodne životinje propast,

a pred njom bog, i ide li, tad ide

kroz večnost, ko što idu kladenci.

A mi ni jednog jedinoga dana

pred sobom čisti ne vidimo prostor

sa kojim cveće beskrajno se stapa.

To što vidimo, to je uvek svet,

a nikad Nigde bez poricanja:

nikada ono čisto, nemotreno,

što udiše se i zna beskrajno,

i za čim se ne žudi. Kao dete

poneko tiho gubi se u tome

dok ga ne prodrmaju. Ili neko

umire, i tad jeste to.

Jer blizu smrti ne vidi se više

smrt, već se samo zuri izvan sebe, 

možda s pogledom životinjskim krupnim.

Ljubavnici su, kada jedno drugom

ne bi prečili pogled, blizu tome

i čude se... Ko omaškom je kakvom

iza njih širom otvoreno sve...

Ali da jedno drugo prevaziđu

ne mogu, te ih opet drži svet.

Ka sazdanome uvek obraćeni,

mi jedini na njemu vidimo

odblesak slobodnoga prostora,

zamračen od nas. Il` da kakva zver

nemo i mirno pogleda kroz nas.

To je sudbina: biti nasuprot,

ništa do to i vazda nasuprot.

Kada bi naša svesnost postojala

u pouzdanoj životinji, koja

kreće ka nama u drugome pravcu -

okrenula bi nas i otrgla

preobraženjem svojim. Ali njeno

bitisanje je za nju beskonačno,

bez poimanja, bez čula da svoje

uvidi stanje, čisto ko njen pogled.

I tamo gde mi vidimo budućnost,

ona sve vidi i sebe u svemu,

zauvek isceljenu.

Ali ipak

i budno topla životinja zna

velike sete brigu i tegobu.

Jer i u njoj postoji uvek ono

što nas svladava često - uspomena,

ko da je ono za čim težimo

jednom već bilo, bliže, vernije,

i njegov dodir beskonačno nežan.

Odstojanje je ovde sve, a tamo

sve beše dah. Po zavičaju prvom

za nju je drugi dvoličan, vetrovit.

O, blaženo je maleno stvorenje,

koje ostaje uvek u utrobi

što ga porodi; o, mušica je srećna

koja unutra poigrava, čak

i svadbujući: jer utroba je sve.

I gledaj polovično pouzdanje

ptice, što skoro za oboje zna

po svom poreklu, kao da je duša

kakvog etrurskog mrtvaca, što ga je

u sebe mračni prostor primio,

al` s opruženim kipom na poklopcu.

A kako li su tek preneraženi

svi oni koji moraju da lete

a potiču iz utrobe. ko da se 

sami od sebe plaše, trzaju se

i seku vazduh poput naprsline

na čaši. Slepi miš na porculanu

večeri tako ostavlja svoj trag.

A mi, mi posmatrači, vazda, svuda,

mi što smo svemu tome okrenuti,

a ne možemo nikada izići!

U nama buja to i preliva se.

Mi ga tad sređujemo. Ono se

raspada. Mi ga sređujemo opet

i pri tom se i sami raspadamo.

Ko nas je tako preokrenuo

da se, ma šta da činimo, držimo

ko neko koji odlazi na put?

Ovako kao što se on okreće

i zastaje na poslednjem brežuljku,

koji mu celu njegovu dolinu

pokazuje još jednom - tako se

i mi, živeći, opraštamo stalno.

Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz osmu elegiju:
1. Osma elegija (Die achte Elegie. Mit allen Augen sieht die Kreatur). 7/8. II 1922, Mizo.
2. Rudolf Kasner: Austrijski filozof (1873-1959)

Sedma devinska elegija

Mikelanđelo Buonaroti - Anđeo, Crkva sv. Dominika u Bolonji

RAJNER MARIJA RILKE - SEDMA ELEGIJA

Zov neka ne bude više, izrasli glasu, zov
neka ne bude više priroda krika tvog:
ti bi, doduše, kriknuo čisto ko ptica kad je
godišnje doba u svom penjanju diže uvis,
gotovo smećući s uma da je nevoljno biće
i da nije samo jedno jedino srce
koje proleće baca u vedra, a prisna nebesa.
I ti bi, kao i ona, prizivao, ništa manje -
da te, nevidljiva još, drugarica čuje tiha
u kojoj se odgovor jedan polako budi i greje
od slušanja, i da u tvoje srčano osećanje
zažarenim svojim pronikne saosećanjem.

O, i tada bi proleće shvatilo - nema nijednog
mesta u kom se ne krije navešćivanja zvuk.
Najpre bi shvatilo onaj maleni upitni glas
okolo koga ćuti, u sve većoj tišini,
čist i potvrdan dan. Pa onda redom, uvis,
jedan po jedan stupanj dozivanja, sve do sanjanog
hrama budućnosti - potom triler, vodoskok
koji navrlom mlazu unapred daje već pad
u punonadežnoj igri... A pred sobom, leto.

Ne samo sva letnja jutra - ne samo kako se ona
preobražuju u dan i blistaju pre početka.
Ne samo dane, koji su nežni kraj cveća, a gore,
kraj oblikovanog drveća, snažni i ogromni.
Ne samo skrušenost ovih prolistalih sila,
ne samo puteve, ne samo livade pred veče,
ne samo, posle pozne oluje, disanje vedrine,
ne samo bliženje sna i jednu slutnju, uveče...
Nego i noći! Nego uzvišene letnje
noći, nego zvezde, zemaljske zvezde.
O, umreti jednom i znati da su sve one
beskonačne jer kako, kako da ih zaboraviš!

Glde, ja bih pozvao onda onu ljubavlju što gori.
Ali ne bi došla jedino ona... Došle bi
iz trošnih grobova devojke i stale ispred mene...
Jer kako kriknut poziv da ograničim, kako?
Potonuli još traže zemlju. O, deco,
                                                            predmet
koji ste uzeli nekad zastupa mnoge, mnoge...
Nemojte misliti da je sudbina nešto više
od gustine detinjstva; kol`ko ste samo puta
prestizale svoga dragana, zadihane,
posle blažene trke ka ničem, u slobodu.

Divno je biti na zemlji. Vi ste to znale, devojke,
pa i vi što ste se prividno lišavale, vi što ste tonule, -
bi u najgorim gradskim ulicama, gnojave,
ili predate šljamu. Jer svakoj je poklonjen bio
čas jedan - a možda ni ceo čas jedan, nego nešto
između dva trenutka jedva merljivo merom
vremena - kad je imala život. Kada je sve
imala. U svakom damaru život.

Samo što odveć lako zaboravljamo mi
ono što nasmejan sused ne potvrđuje, ili
ono na čemu nam on ne zavidi. Mi bismo hteli
da to visoko dignemo, tako da vide svi,
dok nam se zapravo sreća najvidljivija javlja
tek onda kad je u sebi preobrazimo mi.

Nigde, dragano, neće postojati svet sem u nama.
S preobraženjem naš prolazi život. Sve što je
izvan nas - smanjuje se i nestaje. Gde je nekad
stojala trajna kuića, tu izmišljena se preči
sad tvorevina pred njom, nešto što pripada samo
mislima, ko da sasvim stoji u mozgu još.
Prostrane ambare snage stvara vremena duh,
bezobličan ko napeti nagon, što ga iz svega izvlači.
On ne zna više za hramove. To rasipništvo srca
štedimo mi sve tajnije. A gde je još neka stvar
preostala, neka stvar za molitvu, služenje, klečanje,

- ona, takva kakva je, roni već u nevidljivost.
Mnogi je ne vide više, ali su lišeni onog
preimućstva da je sada grade u sebi,
sa stubovima svim i kipovima, još veću!
Svaki tmuli zaokret sveta ima ovakve
razbaštinjene, kojima ne pripada ni ono
što ranije beše, ni ono što nosi sledeći tren.
Jer i ono najbliže predaleko je za ljude.
Neka nas ovo ne zbuni; neka u nama ojača
očuvan oblik koji mi uviđamo još.
To je nekada stojalo među ljudima, stojalo
usred sudbine razorne, usred neznanja: kojim
da krenemo pravcem, stojalo kao da živi, i svijalo
zvezde ka sebi s nebesa obezbeđenih. Anđele,
tebi ću još to pokazati, evo! u pogledu tvom
nek stoji to spaseno najzad, konačno uspravljeno.
Stubovi, piloni, sfinga, sive katedrale
stamena ustremljenost nad trošnim il` tuđim gradom.

Zar nije to bilo čudno? Divi se, anđele: mi smo,
mi, o veliki, pričaj to, mi smo bili kadri
za ova dela, pričaj, meni nestaje daha
za veličanje. Mi dakle ipak nismo
propustili prostore ove, pune uslišenja,
ove naše prostore. (Koliko mora da su
stravično veliki kada mnoge hiljade godina
osećanja našeg još nisu prepunili.)
Ali neka kula je bila velika, zar ne?
O, anđele, bila je - velika, čak i kraj tebe?
Šartr je bio veliki - a muzika je
dopirala još više i presretala nas.
Pa čak i samo neka zaljkubljena devojka,
o, sama na prozoru, noću... zar nije sezala ona
do tvog kolena - ? Nemoj verovati da te zovem,
anđele, čak i kad bih te zvao. Ti nećeš doći.
Jer poziv moj je uvek prepun odbijanja; protiv
toliko snažne bujice ne možeš da koračaš.
Pozivanje je moje kao pružena
ruka. A njena šaka, gore
otvorena da hvata, ostaje
pred tobom, nepojamni, širom otvorena,
kao odbrana i kao opomena.


Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz sedmu elegiju:
1. Sedma elegija (Die siebente Elegi. Werbung nicht mehr, nicht Werbung, entivachsene Stimme). 7. II i 26. II 1922, Mizo.
2. Stubovi, piloni, sfinga: reminiscencije iz Rilkeovog putovanja po Egiptu 1911, kao i u IV elegiji.
3. Šartr, francuski grad sa katedralom iz XII/XIII veka. 

Šesta devinska elegija

Đovani Batista Tijepolo: Samson

RAJNER MARIJA RILKE - ŠESTA ELEGIJA

Smokvino drvo, meni odavno mnogo već znači
kako bezmalo sasvim preskačeš cvet
i u zarana odlučen plod utiskuješ,
bez veličanja, svoju čistu tajnu.
Ko vodoskoka cev povijenu tvoje granje
goni naniže sok i naviše: i on iz sna,
gotovo se i ne budeći, preskače
u sreću svoga najslađeg ostvarenja.
Gle: kao bog u labuda.
                      ... Mi se pak zadržavamo,
ah, mi u cvetanju vidimo slavu, pa u okasnelu
srž svog konačnog ploda izdani ulazimo.
Malo ih ima u kojih nagon za delanjem navre
toliko snažno da čvrsto već stoje, užareni
usred obilja srca, kad im iskušenje
da procvetaju dirne ko blagi noćni dašak
mladost oko usana, očne kapke dodirne:
junaci to su možda, i oni prerano
određeni da preko otidu, kojima
smrt-baštovan drukčije žile povija.
Oni hrle napred: sopstvenom osmejku
prednjače, ko i Karnaku na izdubljenim reljefima
zaprege koje prednjače kralju pobediocu.

Čudesno blizak je junak mrtvacima.
                                                  Trajanje
njega se ne tiče. Pojava njegova jest postojanje;
vazda se pomera i stupa u promenjeno
sazvežđe svoje stalne opasnosti. Malobrojni
mogu ga tamo naći. Al` sudbina, iznenada
oduševljena - koja mračno prećutkuje nas -
u vihor njegovog sveta razbrujalog pesmom
                                                  ga nosi.
Jer nikog ne čujem kao njega. Najednom me
                                                  prožima
sa strujom vazduha njegov potamnjen zvuk.

A onda, kako bih se rado skrio pred čežnjom:
O, da sam dečak, da to smem još biti, da sedim
na buduće naslonjen ruke i čitam o Samsonu,
o njegovoj majci što najpre ništa, a potom sve rodi.

Zar nije bio već junak u tebi, o majko, zar nije
već onde, u tebi, počeo njegov velmoški izbor?
Hiljade su, hoteći on da budu, ključale
u utrobi, al` gle: on je hvatao, ispuštao -
birao je i umeo. I kad je stubove lomio
to zato beše što se iz sveta tvog tela
u uži probio svet, gde je i dalje
birao i umeo. O, vi majke junaka,
poreklo nabujalih reka! Klisure, u koje se
visoko s ruba neba, pojući žalno,
bacahu devojke već, buduće žrtve sinu.

Jer dok je hrlio junak kroz boravišta ljubavi,
svaki ga je dizao, svaki udar srca,
namenjen njemu; okrenut već, on je
stajao na kraju osmehivanja - drukčiji.



Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz šestu elegiju:
1. Šesta elegija (Die sechste Elegie. Feigenbaum, seit wie lange schon ists mir bedeutend). Započeta krajem februara i početkom marta 1912. u Devinu. Nastavljena januara i februara 1913. u Rondi (Španija) i u poznu jesen iste godine u Parizu. Završena 9. II 1922. u Mizou.
2. Kao bog u labuda: aluzija na legendu o Ledi.
3. Karnak: grad u Egiptu sa drevnim hramovima, blizu Luksora. Rilke je posetio Karnak sredinom januara 1911. i naročito se divio stubovima pred hramovima. U Amonovom hramu nalaze se reljefi koji prikazuju prizore iz rata.
4. Samson: po Starom zavetu, Knjiga o sudijama, 13, 2 i 13, 24, Samsonova majka, Manojeva žena, dugo je bila nerotkinja.

Peta devinska elegija

Pablo Pikaso: Porodica artista

RAJNER MARIJA RILKE - PETA ELEGIJA

Posvećena gospođi Herti Kenig


Al` ko oni zbilja jesu, reci, ovi putnici
prolazniji malčice i od nas samih,
oni koje od ranog časa, užurbano,
cedi neka - kome, kome za ljubav -
nikada zadovoljna volja? Cedi ih,
povija, u uzlove svija i vitla,
hita ih pa ih hvata; silaze
kao iz nauljenog, glatkijeg vazduha
na pohabanom, od večitog njihovog
uzletanja sve tanjem ćilimu, ovom
ćilimu izgubljenom u svemiru.
Raširen on je poput flastera,
kao da je nebo predgrađa onde
ranilo zemlju.
         I tek što se po njemu,
uspravni, nađu i pokažu svoga Doskoka
veliko početno slovo... , već ih, najjače
ljude, ponovo svija, šale radi, zahvat
što vazda se vraća, ko što je August Snažni
kalajni tanjir za stolom.

Ah, a oko ove
sredine ruža gledanja:
cveta i gubi latice. Oko ovog
tučka, ovog žiga pogođenog od sopstvenog
cvetnog praha, ponovo oplođenog
u prividni plod nezadovoljstva, kojega
nikada nisu svesni - nezadovoljstva
što blista, i najtanjom gornjom skramom
lako se prividno osmehuje.

Pa zatim: onaj sveli, naborani starac
koji se opire, koji samo još bubnja,
skvrčen u svojoj ogromnoj koži, što kao
da je ranije dva čoveka sadržala,
pa jedan sad leži na groblju,
a ovaj ga je preživeo,
gluv i ponekad malo
smušen u obudoveloj koži.

Ali onaj mladi, muževni čovek koji
kao da je sin pleća i kaluđerice:
jedar i zabrekao, prepun
mišića i priprosta duha.

Oh, vi,
koje je neka boljka, dok je još bila mala,
dobila kao igračku, tokom jednog
od svojih dugih prezdravljivanja...

Ti, koji uz tup pljesak,
kakav samo voće poznaje, nezreo,
svakoga dana po sto puta opadaš
a drveta zajednički sazdanog pokreta
(drveta koje, brže od vode, za nekoliko
minuta prođe kroz proleće, leto i jesen) -
opadaš i odbijaš se od groba:
ponekad, za pola počivke, bude da ti milo
lice se uobliči okrenuto preko
ka tvojoj majci, retko nežnoj; ali se
bojažljivi, jedva započet pogled
topi u tvom telu, gubi
u njegovim površinama... I opet
pljeska onaj muškarac rukama, za odskok,
i pre no što ikada jasnije postaneš svestan
bola u blizini srca što večno kasa,
paljenje tabana pretekne to svoje
poreklo, sa nekoliko telesnih suza,
hitro u tvoje oči nateranih.
I onda ipak, naslepo,
osmejak...


Anđele! o, uzmi, uzberi tu sitnocvetnu
lekovitu biljku. Nabavi vazu,
u njoj je sačuvaj! Stavi je među one
radosti što za nas još nisu otvorene,
u ljupkoj je urni veličaj cvetastim
natpisom punim zamaha: "Subrisio Saltat."
        Pa zatim, ljupka, ti,
ti koju nemo preskaču
najlepše radosti. Možda su
tvoje rese srećne za tebe -
 ili se nad mladim
jednim grudima zelena metalna svila
oseća beskrajno razmaženo i ničeg nije lišena.
Ti,
pijačni plode ravnodušja, neprestano drukčije
polagan na kolebljive tasove ravnoteže,
pred svima raskriljujući miške.

Gde, o gde je mesto - ja ga nosim u srcu -
gde još ni blizu nisu umeli, gde su još
otpadali jedno od drugog, kao
životinje što skaču jedna na drugu,
a ne sparuju se -
gde su tegovi teški;
gde se sa svojih uzaludno
uskovitlanih palica tanjiri
sručuju teturavo...

I iznenada u ovom tegobnom Nigde,
iznenada neizrecivo mesto,
gde se čista premalenost
neshvatljivo preobraćuje - preskače
u onu praznu preobilnost.
Gde se račun sa bezbroj mesta
bez brojaka razrešava.
Trgovi, o trg u Parizu, beskrajno pozorje,
gde modistkinja, Madame Lamort,
nemirne puteve zemlje, beskrajne trake
spliće i vezuje i od njih stvara nove
masnice, nabore, cveće, kokarde, veštačko voće -
sve to lažno obojeno - za jevtine
zimske šešire sudbine.
.................................................................
Anđele!: Da postoji neko mesto, koje
ne znamo, i onde, na neizrecivom ćilimu,
kada bi ljubavnici, koji ovde
nikad ne dosežu do umeća, pokazivali
smele visoke figure uzleta srca,
svoje kule od uživanja, svoje
lestvice što se odavno samo na sebe
oslanjaju onde gde tla i ne beše,
drhteći - i kad bi umeli to, okruženi
gledaocima, bezbrojnim nemim mrtvacima
        Da li bi oni onda bacali svoje poslednje,
vazda šteđene, vazda skrivane, neznane nama,
večno važeće novčiće sreće pred to dvoje
što se istinito osmehuju na utoljenome
ćilimu?



Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz petu elegiju:
1. Peta elegija (Die fünte Elegie. Wer aber sind sie, sag mir, die Fahrenden, diese ein wenig). 14. II 1922. Mizo. Elegija je unesena u Devinske elegije umesto Protiv-strofa koja je prvobitno trebalo da bude V elegija.
2. Herta Kenig (König), nemačka liričarka. U njenom stanu je Rilke januara 1915, video Pikasovu sliku"La famille des saltimbanques" ("Porodica artista"), koja je dala povod za ovu elegiju.
3. August Snažni: saksonski knez (1670-1733). Za njega se priča da je zabavljajući goste jednom šakom savijao kalajne tanjire.
4. Subrisio Saltat.: skraćeno od Subrisio Saltatoris = skakačev osmeh (lat.)
5. Madame Lamort: Gospođa Smrt (franc.)

Četvrta devinska elegija

Vilijam Blejk - Anđeo dobra i anđeo zla bore se za dete

RAJNER MARIJA RILKE - ČETVRTA ELEGIJA

O, životna drveta, kada ćete

zazimeti? Mi nemamo jedinstva.

Mi sporazumni nismo kao ptice

selice. Pozno i prevaziđeni

najednom se sučeljavamo s vetrom

i rušimo se okomito tad

u nemarno i hladno jezero.

U isti mah smo svesni cvetanja

i sasušenja. Negde pak još hode

lavovi, koji ne znaju, dogod su

velelepni, za bilo kakvu nemoć.

Međutim, mi, dok jedno jedino

zamišljamo, celovito, već tuđe

obilje osećamo i pregnuće.

Neprijateljstvo - to je prvo nama

pri ruci. Zar se ljubavnici stalno

ne povlače ka svojim ivicama -

oni što sebi nekad zavičaj,

lov i prostranstva obećavahu.

    Tu se za crtež jednog trenutka

oprečnost spravlja kao podloga,

naporno, da se nama pokaže;

jer vrlo jasno postupa se s nama.

Mi ne znamo konture osećanja,

već samo šta ga spolja oblikuje.

    Ko još sa strepnjom nije sedeo

pred zavesom svog srca? Ona se

raskrilila: na sceni rastanak.

Razumljivo je ovo. Poznat vrt,

lako se njiše: tad tek igrač dođe.

Ne onaj. Dosta! Makar da se pravi

ne znam koliko lagan, prerušen je

i postaje najednom građanin

i prolazi kroz kuhinju u stan.

    Ne želim ove poluispunjene

maske; radije lutku. Jer je ona

bar puna. Želim da podnesem njen

ispunjen trup i žice i njen lik

što je od pukog sazdan izgleda.

Evo me. Stadoh nasuprot. Pa makar

i da utrnu svetiljke, i makar

da kažu: Ničeg više neće biti -

makar sa pozornice da zastruje

vazduha sivog praznina i dah,

makar nijedan tihi predak moj

ne sedeo kraj mene više, niti 

ijedna žena, čak ni onaj dečak

što škilji smeđim očima; ja ipak

ostajem. Uvek biće gledanja.

Nisam li zar u pravu? Ti, oče moj,

koji si mene radi tako gorko

gutao život, kušajući moj,

moranja moga prvi mutni izliv,

dok rastoh, kušajući neprestano,

i zanet ukusom toliko strane

budućnosti, moj pogled zamagljeni

ispitujući - ti, moj oče, koji,

otkako umre, u mojoj nadi često,

sred mene, strepiš, i ravnodušje

kakvo mrtvaci znaju, cela carstva

ravnodušja odbacuješ rad moje

majušne sudbine - nisam li u pravu?

Recite i vi da li sam u pravu,

vi što ste mene nekad volele

zbog sićušnog onoga početka

ljubavi prema vama, a od koga

ja sam se uvek odvraćao, jer se

prostor u vašem licu, dok ga voleh,

pretvarao u mojim očima

u svetski prostor; prostor u kom vas

ne beše više... : nisam li u pravu

što ispred pozornice lutkarske

želim da čekam, ne, i više još,

da gledam tamo tako potpuno

da se, da moje gledanje na kraju 

izjednači, tu mora anđeo

pojaviti i dići lutke uvis.

Lutka i anđeo: tek ovo biće

konačno pozorište. Onda će se

sastati ono što mi neprestano

odeljujemo postojeći. Tek će

onda od naših doba godišnjih

nastati venac celog bitisanja.

Igraće onda anđeo pred nama.

Pogledaj samrtnike: ne slute li

kako je puki izgovor sve ono

što mi činimo ovde? Sve je drugo,

a ne što jest. O, časovi detinjstva,

kad se za obličjima nalazila

ne samo prošlost već i nešto više,

a pred nama budućnost nije bila.

Doduše, mi smo rasli, i ponekad

hitali da porastemo što pre,

donekle onima za ljubav koji

sem odraslosti ništa nemahu.

A ipak smo, koračajući za se,

trajnošću bili zapojeni, stalno

stojeći u međuprostoru

međ svetom i međ igračkom, na jednom

mestu što beše od početka samog

namenjeno za čisto zbivanje.

Ko može dete, onako kako stoji,

da pokaže? Ko može da ga stavi

u sazvežđe, i meru odstojanja

u ruke da mu da? Ko dečju smrt

načiniti od siva hleba može

što tvrdne - ili sred okruglih usta

postaviti je?... Lako je ubice

prozreti. Ali: smrt, vascelu smrt,

još pre života tako pitomo

u sebi sadržati, a pri tom

ne ljutiti se - to se ne može opisati.

Prevod: Branimir Živojinović

Objašnjenja uz četvrtu elegiju:

1. Četvrta elegija (Die vierte Elegie. O Bäume Lebens, o wan winterlich?) 22. i 23. XI 1915, Minhen.

2. Na sceni rastanak: uporedi završetak VIII elegije

3. Dečak što škilji smeđim očima: misli se na Erika Brahea, ličnost iz Zapisa Maltea Lauridsa Brigea. Uzor za Erika Brahea bio je Rilkeov brat od strica Egon fon Rilke (1873-1880).

Treća devinska elegija

Johan Hajnrih Fisli - Edip proklinje svoga sina Polinika

RAJNER MARIJA RILKE - TREĆA ELEGIJA

Jedno je svoju voljenu opevati. A sasvim drugo,

avaj, onog skrivenog rečnoga boga krvi,

punog krivice. Mladić, kog njegova devojka

prepoznaje izdaleka, ni sam nimalo ne zna

o tom svom gospodaru sladostrašća, koji je često

iz njega, samotnika, pre no što bi ga devojka

blažila, često pak kao da nje i nema,

dok se iz njega cedila nerazaznajnost, dizao

božansku glavu, zovući noć na beskrajnu bunu.

O, taj Neptun u krvi, o, njegov trozubac strašan.

O, tamni vetar njegovih grudi iz zavojite

školjke. O, počuj kako se u duplju klobuči noć.

Zvezde, zar ne potiče od vas ljubavnikova

strast prema licu njegove drage? Zar prisno sagledanje

njenoga čistoga lica od čistog zvežđa ne stiče?

Ti mu nisi, avaj, ni majka mu nije njegova

lukove veđa tako u očekivanju napela.

Nije se uza te, devojko što ga osećaš, nije se

uza te njegova usna u plodniji izraz povila.

Misliš li doista da ga lagana pojava tvoja

toliko potrese, ti što hodiš ko vetar jutarnji?

Doduše, srce si mu prestrašila; ali se stariji

strahovi sručiše u nj pri dodiru što ga uzljulja.

Zovi ga...nećeš ga sasvim iz njegove tamne ophodnje

pozvati. On to, doduše, želi; izvire; sa olakšanjem

pritajenom se tvome srcu on privikava,

prihvata to, i sebe počinje. Ali zar je

ikada sebe započeo?

Majko, ti ga načini malim, ti ga poče;

tebi on beše nov, ti prema očima novim

svijaše prijazan svet, braneći tuđem pristup.

Gde su, ah, godine one kad si mu jednostavno

vitkom prilikom svojom otkrivala uzburkan haos?

Zaklanjala si tako štošta od njega, noćnu

neizvesnost si sobe činila bezazlenom,

iz svog si srca, prepunog utočišta,

unosila ljudskiji prostor u noćni prostor njen.

Nisi u tminu, ne, u svoje si bliže biće

stavljala svetiljku, koja ko da od prijateljstva

sačinjena je bila. Nijedno pucketanje

da ga s osmehom nisi objasnila, kao da si

odavno znala kad se patos ponaša tako...

A on je slušao, on se tolio. Šta si sve bila

kadra da ustajanjem postigneš nežnim; visoka,

u ogrtaču, sudbina njegova iza ormana

stupaše, a u bore zavese, odveć nestalna,

nemirna se budućnost njegova utiskivaše.

I on sam, kako je olakšan ležao, ispod

uspavljivih kapaka tvoga lakog uobličenja

točeći slast u kušano predsnivanje -

izgledao je čuvan... Ali unutra:

ko je u njemu unutra sprečavao plime porekla?

Ah, tu usnuli nije za obazrivost znao;

zaspao, al` u snovima, ali u groznicama:

kako se u to sve upuštao. On, taj novak,

bojažljivi, kako je bio sputan, kako je bujnim

rašljikama zbivanja unutrašnjeg bio već

upleten u šare, u davilačko prorašće,

u oblike što su zverski hrlili. Kako se on

podavao. Voleo je. Nutrenost svoga bića

voleo, svoju divljinu, prašumu tu u sebi,

na čijoj je nemoj stropoštanosti

stajalo njegovo srce, svetlozeleno. Voleo.

Napuštao je to, iz korenja je sopstvenog

u ispolinsko ishodio praporeklo

gde njegovo malo rođenje već preživljeno beše.

Silazio je voleći u stariju krv, u ambise,

gde je ležala stravičnost, još i sad presićena

očevima. I svaki užas njega je znao,

namigivao njemu, ko da je posvećen. Da,

groza se osmehivala... Ti si se

retko toliko nežno osmehivala, majko.

Kako da on to ne voli, kad mu se osmehivalo.

Voleo je on to pre tebe, jer, dok si njega

nosila još, to beše u vodi rastvoreno

koja laganost daje onom što proklijava.

Vidiš, mi ne volimo, kao cveće, iz jedne

jedine godine; nama, onda kad volimo, hrli

nepamćen sok u naručje. Devojko, ovo:

što smo u sebi voleli, ne jedno, ne nešto buduće. 

već ono što bezbrojno ključa; ne jedno jedino dete,

nego očeve, koji u našem počivaju dnu

ko planinske gromade; nego nekadašnjih majki

suvo korito rečno - nego celi

nečujni predeo ispod oblačne ili čiste

kobi - to je tebi, devojko, prethodilo.

A ti sama, šta znaš ti - ti si mamila

prošlost da u dragome uskrsne. Kakva su sve

tegobno navirala osećanja iz bića

uminulih. Kakve te žene nisu tu sve mrzele.

Kakve si mračne muškarce prenula to

u žilama mladićevim? Pokojna

deca su k tebi htela... O, tiho, tiho,

delaj njemu za ljubav i pouzdano pred njim 

dovedi ga blizu vrta, podari mu ono

što u noćima preteže...

Uzdrži ga...

Prevod: Branimir Živojinović
Napomene uz treću elegiju:
1. Treća elegija (Die dritte Elegie. Eines ist, die Geliebte zu singen. Ein anders, wehe). Elegija je započeta početkom 1912. u Devinu, završena u poznnu jesen 1913. u Parizu.
2. Neptun: rimski bog mora. Njegovi atributi su trozubac i spiralna školjka. 

Druga devinska elegija

RAJNER MARIJA RILKE - DRUGA ELEGIJA

Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,

ja vas opevam, gotovo smrtonosne

ptice duše, a svestan sam šta ste vi.

Gde su Tobijini dani, kad je jedan

od njablistavijih stajao kraj jednostavnog praga,

za put malčice preodeven, i već nimalo strašan

(mladić mladiću, kako je radoznalo virio napolje).

Kad bi sad arhanđeo, opasni, iza zvezda

iskoračio samo, za korak se spustio samo:

uzbujalim bi nas zamahom

ubilo srce sopstveno. Ko ste vi?

Rani srećnici, vi miljenčadi stvaranja,

visijski venci, jutranji rumeni grebeni

sveg začinjanja - poleni cvetnog božanstva,

zglobovi svetla, hodnici, stubišta, prestolja,

prostori suštog bića, štitovi od miline,

vreva olujno ushićenog osećanja,

i najednom, svako zasebice, ogledala:

koja svoju lepotu, iz njih istrujalu,

crpu da ponovo uđe u lice sopstveno.

Jer mi kad osećamo, čilimo, ah, dok dišemo

gubimo sebe, od žarenja do žarenja

slabiji miris je naš. Doduše, neko nam kaže:

da, ti mi prelaziš u krv, ova soba, proleće - 

sve se to tobom puni...Šta vredi, on nas zadržati

ne može: nestajemo u njemu i oko njega.

A ko će sprečiti odlazak onih koji su lepi?

Neprestano iz njinog lica izranja problesak,

pa nekud ode. Ko rosa s trave jutarnje

diže se naše sa nas, ko jara

s vreloga jela. Kuda, osmejče? O, pogled

koji se diže: nov i topao talas srca,

sve dalji; avaj meni: ta mi smo to.

Da l` svetski prostor, u koji se rastvaramo,

ukusom seća na nas? Da li anđeli

zbilja u sebe primaju samo sopstvenost svoju,

iz njih isteklu, ili ponekad, kao po grešci,

ima u tome i malčice našeg bića?

Da li smo propleteni u crte njihovih lica

makar toliko koliko nejasna slutnja

u lica trudnih žena? Oni to ne primećuju

sred vihora svoga povratкa k sebi - a i kako bi?

Ljubavnici bi mogli, kada bi samo znali,

čudesno da zbore kroz vazduh zvučni. Jer izgleda

da nas prikriva sve. Gledaj, drveće jeste;

kuće u kojima živimo - još stoje. Samo mi

strujimo mimo svega ko vazdušna trampa.

I sve nas složno prećutkuje, upola kao

sramotu možda, upola кo neizrecivu nadu.

Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,

pitam o nama. Vi se obujimate. Da li

imate kakve dokaze? Vidite, meni se desi

da moje šake osеte jedna drugu

da se moje istrto lice u njima

štedi. I to mi pomalo osećanja

pribavlja. No ko bi smeo da stoga već i bude?

Al` vi, vi koji u ushićenju drugoga

bуjate, sve dok vas skoljen ne počne

moliti: nemoj više - vi što pod šakama

bogatiji sebi bivate kao jesen

kada prerodi grožđe; vi što se ponekad

rasplinjujete samo zato što jedno od vas

prevagne sasvim: vas pitam o nama. Znam,

vi se toliko blaženo dodirujete zato

što milovanje zadržava, i što ono

mesto ne iščezava koje vi, nežni,

prekrivate; zato što pod tim osećate

trajanje čisto. Pa zato gotovo sebi

obećavate večnost od zagrljaja: No ipak,

kad pregorite prvih pogleda strah,

i čežnju na prozoru, i prvu šetnju zajedno,

jedan jedini put kroz baštu: ljubavnici,

da l` to još jeste? Kad jedno drugo ustima

prineste i počnete piti - piće uz piće:

o, kako onaj ko pije čudno tad izmiče činu.

Niste li se čudili obazrivim kretnjama ljudskim

na atičkim stelama? Zar ljubav i rastanak

nisu toliko lako polagani na ramena

kao da su od neke građe različite

negoli kod nas? Spomenite se ruku

kako počivaju ništa ne pritiskujući,

mada su torza prepuna snage. Oni su,

obuzdavajuć sebe, znali: dotle smo mi,

ovo je naše: da tako se dotičemo; jače

bogovi o nas se opiru. Al` to je delo bogova.

Kamo da i mi nađemo čistu i uzdržanu

uzanu ljudsku oblast, prugu zemlje plodne

između reke i stenja. Jer još nas sopstveno srce

prevazilazi kao što je i njih. A mi

ne možemo više da svraćamo pogled ka njemu

u slikama koje ga blaže, ni u božanskim telima,

gde ono, uveličano, sputava sebe u meru. 

Prevod: Branimir Živojinović

Objašnjenja uz Drugu elegiju:
1. Druga elegija (Die zweite Elegie. Jeder Engel ist schrecklich. Und dannach, weh mir). Elegija je napisana krajem januara i početkom februara 1912. u Devinu
2. Tobija: u apokrifnoj starozavetnoj Knjizi o Tobiji mladić koji je pošavši na put sreo arhanđela Rafaila u liku mladića, ne spoznavši u njemu anđela.
3. Antičke stele: antički nadgrobni spomenici

Prva devinska elegija

 RAJNER MARIJA RILKE - PRVA ELEGIJA

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa

anđeoskih? Pa čak i da me nenadno

privine neki na srce: iščileo ja bih

od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota

ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman

još kadri da podnesemo, pa mu se tol`ko

divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće

da nas razori. Svaki je anđeo strašan.

       Tako se uzdržavam i gutam domamljiv krik

grcanja tamnog. Ah, koga možemo mi

zvati u pomoć? Ne anđele, ne ljude,

i dovitljive zveri primećuju već

da nismo pouzdani niti kao kod kuće

u tumačenom svetu. Ostaje nam možda

poneko drvo na obronku, da ga viđamo

svakoga dana; jučerašnja ostaje ulica

i razmažena vernost neke navike,

kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.

       O, pa zatim i noć, noć kad nam lica razjeda

vetar pun svetskog prostranstva - kome ne ostaje

ona, željena, koja razočarava blago,

ona što trudno očekuje samotno srce.

Da li je ljubavnicima lakše? Ah, oni samo

prikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.

       To ti još nije znano? Baci iz ruku prazninu

ka prostorima koje dišemo, možda će ptice

proširen vazduh prisnijim letom da osete.

 Da, prolećima si bio potreban. Neke      

zvezde su verovale da ih osećaš. Talas

neki se dizao k tebi sred minulog, ili ti se 

dok si kraj otvorenog prozora prolazio

podavala violina. Sve je to bio nalog.

Ali da l` si ga ti svladavao? Nisi li uvek

rasejan bio usled očekivanja, kao

da ti voljenu sve nagoveštava? (Gde ćeš

priviti nju, kad velike neznane misli

čas ulaze u tebe, čas izlaze, i često

ostaju preko noći?) No ako čezneš toliko,

opevaj ljubavnike, ni izdaleka još

besmrtno nije njihovo čuveno osećanje.

Opevaj one kojima bezmalo zavidiš, one

napuštene, u kojih toliko snažniju ljubav

otkri nego u onim utoljenima. Vazda

iznova počinji to veličanje nedosežno;

pomisli: junak sebe obnavlja, njemu je čak

i propast izgovor samo da postoji: poslednje

rođenje njegovo. Ali iscrpena priroda vraća

u sebe ljubavnike, kao da nema dvaput

snagu da ovo postigne. Da li si dovoljno mislio

o Gaspari Stampi, te da neka devojka,

što voljenog ne zadrža, oseti pred bezmernim

primerom ove ljubavi: postaću kao ona?

Zar ne bi trebalo da nam plodniji postanu najzad

ti najstariji bolovi? Nije li vreme da se

od voljenoga s ljubavlju oslobodimo i da ga

prevaziđemo trepteći: kao što strela tetivu

prevazilazi, da bi, sva se u odskok pribravši,

postala više no što je. Jer opstanka nigde nema.

Glasovi, glasovi. Slušaj, srce, k`o što inače

jedino sveci slušahu: tako da ogromni zov

od tla ih diže; a oni, nemogućni,

i dalje klečahu, ne primećujući

šta se sa njima zbiva: tako su slušali.

Ne velim da možeš Božiji podneti glas,

nipošto. Ali slušaj ono što struji,

neprekidnu vest koju tišina stvara.

To sad šumori od onih mladih mrtvaca k tebi.

Zar u crkvama rimskim i napuljskim, gde god da uđe,

sudbina njina nije spokojno tebi zborila?

Ili te neki natpis uzvišen presretao

kao nedavno ploča u Santa Mariji Formozi.

Šta hoće od mene? Treba da uklonim tiho

nepravde privid, koji ponekad malo

sputava čisti pokret njihovih duhova.

Doista, čudno je više ne živeti na zemlji,

običaje što su tek jedva izučeni

ne upražnjavati više, ružama i drugim

predmetima što su prepuni obećanja

ne pridavati značaj budućnosti ljudske;

ono što je bilo u beskrajno plašljivim rukama

ne biti više, pa čak i sopstveno ime za sobom

kao slomljenu neku igračku ostaviti.

Čudno, ne želeti svoje želje i dalje. Čudno,

gledati kako slobodno u prostoru leprša

sve što se uzajamno odnosilo. Naporno je

mrtvaštvo, prepuno nadoknađivanja, da bi se

postupno osetilo malo večnosti. Ali

svi živi greše u tome što preveć razlikuju.

Anđeli (priča se) često ne znaju da li hode

među živima ili mrtvima. Bujica večna

u oba područja sve uzraste zahvata sobom

neprestano, i sve zaglušuje u oba.

Najzad mi nismo više potrebni, rano uminulim,

oni se svega zemaljskog lako odvikavaju

k`o što deca što se blago od majčinih odbiju grudi.

Al` mi, mi, kojima često iz tuge

napredak blažen procveta - da li bismo bez njih

mogli postojati mi? Zar je uzalud ono

predanje po kom, dok su oplakivali Lina,

prva se muzika usudi da ukočenost prožme;

pa tek u zaplašenom prostoru, iz kog jedan

bezmalo božanski mladić iznenada zauvek

iziđe, poče praznina da bruji treptajem onim

koji nas sada zahvata, nosi i teši i pomaže.

Prepev. Branimir Živojinović

Objašnjenje uz Prvu elegiju:
Prva elegija (Die erste Elegie. Wer, wenn ich schriee, hoerte mich denn aus der Engel) 21. I 1912, Devin
Gaspara Stampa: italijanska pesnikinja (1523-1554), poznata po svojoj nesrećnoj ljubavi prema venecijanskom grofu Kolaltu: tu ljubav je ovekovečila u svojim pesmama.
Santa Marija Formoza, crkva u Veneciji.
Lin: u grčkoj mitologiji mladi pastir i svirač; u sviranju na liri takmičio se sa Apolonom, pa ga je ovaj pobedio i ubio. Simbol mladosti prerano osuđene na smrt. Pošto je poginuo, po celoj Grčkoj su se za njim pevale tužbalice.