Peta devinska elegija

Pablo Pikaso: Porodica artista

RAJNER MARIJA RILKE - PETA ELEGIJA

Posvećena gospođi Herti Kenig


Al` ko oni zbilja jesu, reci, ovi putnici
prolazniji malčice i od nas samih,
oni koje od ranog časa, užurbano,
cedi neka - kome, kome za ljubav -
nikada zadovoljna volja? Cedi ih,
povija, u uzlove svija i vitla,
hita ih pa ih hvata; silaze
kao iz nauljenog, glatkijeg vazduha
na pohabanom, od večitog njihovog
uzletanja sve tanjem ćilimu, ovom
ćilimu izgubljenom u svemiru.
Raširen on je poput flastera,
kao da je nebo predgrađa onde
ranilo zemlju.
         I tek što se po njemu,
uspravni, nađu i pokažu svoga Doskoka
veliko početno slovo... , već ih, najjače
ljude, ponovo svija, šale radi, zahvat
što vazda se vraća, ko što je August Snažni
kalajni tanjir za stolom.

Ah, a oko ove
sredine ruža gledanja:
cveta i gubi latice. Oko ovog
tučka, ovog žiga pogođenog od sopstvenog
cvetnog praha, ponovo oplođenog
u prividni plod nezadovoljstva, kojega
nikada nisu svesni - nezadovoljstva
što blista, i najtanjom gornjom skramom
lako se prividno osmehuje.

Pa zatim: onaj sveli, naborani starac
koji se opire, koji samo još bubnja,
skvrčen u svojoj ogromnoj koži, što kao
da je ranije dva čoveka sadržala,
pa jedan sad leži na groblju,
a ovaj ga je preživeo,
gluv i ponekad malo
smušen u obudoveloj koži.

Ali onaj mladi, muževni čovek koji
kao da je sin pleća i kaluđerice:
jedar i zabrekao, prepun
mišića i priprosta duha.

Oh, vi,
koje je neka boljka, dok je još bila mala,
dobila kao igračku, tokom jednog
od svojih dugih prezdravljivanja...

Ti, koji uz tup pljesak,
kakav samo voće poznaje, nezreo,
svakoga dana po sto puta opadaš
a drveta zajednički sazdanog pokreta
(drveta koje, brže od vode, za nekoliko
minuta prođe kroz proleće, leto i jesen) -
opadaš i odbijaš se od groba:
ponekad, za pola počivke, bude da ti milo
lice se uobliči okrenuto preko
ka tvojoj majci, retko nežnoj; ali se
bojažljivi, jedva započet pogled
topi u tvom telu, gubi
u njegovim površinama... I opet
pljeska onaj muškarac rukama, za odskok,
i pre no što ikada jasnije postaneš svestan
bola u blizini srca što večno kasa,
paljenje tabana pretekne to svoje
poreklo, sa nekoliko telesnih suza,
hitro u tvoje oči nateranih.
I onda ipak, naslepo,
osmejak...


Anđele! o, uzmi, uzberi tu sitnocvetnu
lekovitu biljku. Nabavi vazu,
u njoj je sačuvaj! Stavi je među one
radosti što za nas još nisu otvorene,
u ljupkoj je urni veličaj cvetastim
natpisom punim zamaha: "Subrisio Saltat."
        Pa zatim, ljupka, ti,
ti koju nemo preskaču
najlepše radosti. Možda su
tvoje rese srećne za tebe -
 ili se nad mladim
jednim grudima zelena metalna svila
oseća beskrajno razmaženo i ničeg nije lišena.
Ti,
pijačni plode ravnodušja, neprestano drukčije
polagan na kolebljive tasove ravnoteže,
pred svima raskriljujući miške.

Gde, o gde je mesto - ja ga nosim u srcu -
gde još ni blizu nisu umeli, gde su još
otpadali jedno od drugog, kao
životinje što skaču jedna na drugu,
a ne sparuju se -
gde su tegovi teški;
gde se sa svojih uzaludno
uskovitlanih palica tanjiri
sručuju teturavo...

I iznenada u ovom tegobnom Nigde,
iznenada neizrecivo mesto,
gde se čista premalenost
neshvatljivo preobraćuje - preskače
u onu praznu preobilnost.
Gde se račun sa bezbroj mesta
bez brojaka razrešava.
Trgovi, o trg u Parizu, beskrajno pozorje,
gde modistkinja, Madame Lamort,
nemirne puteve zemlje, beskrajne trake
spliće i vezuje i od njih stvara nove
masnice, nabore, cveće, kokarde, veštačko voće -
sve to lažno obojeno - za jevtine
zimske šešire sudbine.
.................................................................
Anđele!: Da postoji neko mesto, koje
ne znamo, i onde, na neizrecivom ćilimu,
kada bi ljubavnici, koji ovde
nikad ne dosežu do umeća, pokazivali
smele visoke figure uzleta srca,
svoje kule od uživanja, svoje
lestvice što se odavno samo na sebe
oslanjaju onde gde tla i ne beše,
drhteći - i kad bi umeli to, okruženi
gledaocima, bezbrojnim nemim mrtvacima
        Da li bi oni onda bacali svoje poslednje,
vazda šteđene, vazda skrivane, neznane nama,
večno važeće novčiće sreće pred to dvoje
što se istinito osmehuju na utoljenome
ćilimu?



Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz petu elegiju:
1. Peta elegija (Die fünte Elegie. Wer aber sind sie, sag mir, die Fahrenden, diese ein wenig). 14. II 1922. Mizo. Elegija je unesena u Devinske elegije umesto Protiv-strofa koja je prvobitno trebalo da bude V elegija.
2. Herta Kenig (König), nemačka liričarka. U njenom stanu je Rilke januara 1915, video Pikasovu sliku"La famille des saltimbanques" ("Porodica artista"), koja je dala povod za ovu elegiju.
3. August Snažni: saksonski knez (1670-1733). Za njega se priča da je zabavljajući goste jednom šakom savijao kalajne tanjire.
4. Subrisio Saltat.: skraćeno od Subrisio Saltatoris = skakačev osmeh (lat.)
5. Madame Lamort: Gospođa Smrt (franc.)