Četvrta devinska elegija

Vilijam Blejk - Anđeo dobra i anđeo zla bore se za dete

RAJNER MARIJA RILKE - ČETVRTA ELEGIJA

O, životna drveta, kada ćete

zazimeti? Mi nemamo jedinstva.

Mi sporazumni nismo kao ptice

selice. Pozno i prevaziđeni

najednom se sučeljavamo s vetrom

i rušimo se okomito tad

u nemarno i hladno jezero.

U isti mah smo svesni cvetanja

i sasušenja. Negde pak još hode

lavovi, koji ne znaju, dogod su

velelepni, za bilo kakvu nemoć.

Međutim, mi, dok jedno jedino

zamišljamo, celovito, već tuđe

obilje osećamo i pregnuće.

Neprijateljstvo - to je prvo nama

pri ruci. Zar se ljubavnici stalno

ne povlače ka svojim ivicama -

oni što sebi nekad zavičaj,

lov i prostranstva obećavahu.

    Tu se za crtež jednog trenutka

oprečnost spravlja kao podloga,

naporno, da se nama pokaže;

jer vrlo jasno postupa se s nama.

Mi ne znamo konture osećanja,

već samo šta ga spolja oblikuje.

    Ko još sa strepnjom nije sedeo

pred zavesom svog srca? Ona se

raskrilila: na sceni rastanak.

Razumljivo je ovo. Poznat vrt,

lako se njiše: tad tek igrač dođe.

Ne onaj. Dosta! Makar da se pravi

ne znam koliko lagan, prerušen je

i postaje najednom građanin

i prolazi kroz kuhinju u stan.

    Ne želim ove poluispunjene

maske; radije lutku. Jer je ona

bar puna. Želim da podnesem njen

ispunjen trup i žice i njen lik

što je od pukog sazdan izgleda.

Evo me. Stadoh nasuprot. Pa makar

i da utrnu svetiljke, i makar

da kažu: Ničeg više neće biti -

makar sa pozornice da zastruje

vazduha sivog praznina i dah,

makar nijedan tihi predak moj

ne sedeo kraj mene više, niti 

ijedna žena, čak ni onaj dečak

što škilji smeđim očima; ja ipak

ostajem. Uvek biće gledanja.

Nisam li zar u pravu? Ti, oče moj,

koji si mene radi tako gorko

gutao život, kušajući moj,

moranja moga prvi mutni izliv,

dok rastoh, kušajući neprestano,

i zanet ukusom toliko strane

budućnosti, moj pogled zamagljeni

ispitujući - ti, moj oče, koji,

otkako umre, u mojoj nadi često,

sred mene, strepiš, i ravnodušje

kakvo mrtvaci znaju, cela carstva

ravnodušja odbacuješ rad moje

majušne sudbine - nisam li u pravu?

Recite i vi da li sam u pravu,

vi što ste mene nekad volele

zbog sićušnog onoga početka

ljubavi prema vama, a od koga

ja sam se uvek odvraćao, jer se

prostor u vašem licu, dok ga voleh,

pretvarao u mojim očima

u svetski prostor; prostor u kom vas

ne beše više... : nisam li u pravu

što ispred pozornice lutkarske

želim da čekam, ne, i više još,

da gledam tamo tako potpuno

da se, da moje gledanje na kraju 

izjednači, tu mora anđeo

pojaviti i dići lutke uvis.

Lutka i anđeo: tek ovo biće

konačno pozorište. Onda će se

sastati ono što mi neprestano

odeljujemo postojeći. Tek će

onda od naših doba godišnjih

nastati venac celog bitisanja.

Igraće onda anđeo pred nama.

Pogledaj samrtnike: ne slute li

kako je puki izgovor sve ono

što mi činimo ovde? Sve je drugo,

a ne što jest. O, časovi detinjstva,

kad se za obličjima nalazila

ne samo prošlost već i nešto više,

a pred nama budućnost nije bila.

Doduše, mi smo rasli, i ponekad

hitali da porastemo što pre,

donekle onima za ljubav koji

sem odraslosti ništa nemahu.

A ipak smo, koračajući za se,

trajnošću bili zapojeni, stalno

stojeći u međuprostoru

međ svetom i međ igračkom, na jednom

mestu što beše od početka samog

namenjeno za čisto zbivanje.

Ko može dete, onako kako stoji,

da pokaže? Ko može da ga stavi

u sazvežđe, i meru odstojanja

u ruke da mu da? Ko dečju smrt

načiniti od siva hleba može

što tvrdne - ili sred okruglih usta

postaviti je?... Lako je ubice

prozreti. Ali: smrt, vascelu smrt,

još pre života tako pitomo

u sebi sadržati, a pri tom

ne ljutiti se - to se ne može opisati.

Prevod: Branimir Živojinović

Objašnjenja uz četvrtu elegiju:

1. Četvrta elegija (Die vierte Elegie. O Bäume Lebens, o wan winterlich?) 22. i 23. XI 1915, Minhen.

2. Na sceni rastanak: uporedi završetak VIII elegije

3. Dečak što škilji smeđim očima: misli se na Erika Brahea, ličnost iz Zapisa Maltea Lauridsa Brigea. Uzor za Erika Brahea bio je Rilkeov brat od strica Egon fon Rilke (1873-1880).