Soneti posvećeni Orfeju

Ogist Roden: Orfej i Euridika

Drugi deo

I

Disanje, nevidljiva pesmo divna!

Stalna zameno, kojom dobivam

za svoje biće svetski prostor. Težo protivna

u kojoj se ritmički zbivam.

Jedinstven talase, čije

postupno more sam ja;

dobitku prostora - ti štedljivije

no moguća mora sva.

Delića ovih prostora već šta je

u meni bilo! vetar po koji 

ko dete moje da je.

Prepoznaješ li me, vazduše, ti još prepun

                                          staništa negdanjih mojih?

Ti koro, strana nekad glatkih i mekih,

obilno i liste mojih reči dalekih.


II

Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il` kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III

Ogledala: po biću svome šta ste?
Niko ovo još svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete kao čašu -
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači...
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu -
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al` Najlepša će stati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

IV

O, ova zver uopšte ne postoji,
Oni to nisu znali: na njoj sve
voljahu: kako ide, kako stoji,
kako joj pogled tiho sija na tle.

Doduše, ona nije bila. Ali
zver čista posta od ljubavi te.
Kroz prostor što su oni ostavljali
dizaše glavu; ne beše u nje

želje da bude. Al` je mesto svog
zrnevlja - bića svog mogućnost jela.
To tol`ko snage dade zveri toj

da joj iz čela rog proniče. Rog.
Devici priđe s rogom navrh čela
i beše: u ogledalu, u njoj.

V

Cvetni mišić, koji anemoni
jutro travno postupno raskriva,
sve dok joj u krilo polifoni
sjaj se glasnih nebesa ne sliva,

kroz latičnu zvezdu razapeti
mišić beskonačnog prihvatanja,
katkad tako obiljem zaneti
da smiraja mig, što u san ganja,

raskriljene liske jedva može
da mu vrati: svet za svetom zrači
odlukom i snagom što ga prože!

Mi, nasilni, dužeg smo trajanja.
Al` u kom smo od svih postojanja
najzad otvoreni i primači?

VI

Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al` tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova...
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

VII

Cvetovi, napokon srodni rukama što vas prebiraju
(rukama devojaka što behu nekad i sad),
koje su često ležale na baštenskom stolu o smiraju,
klonule, uz blag jad,

čekajuć vodu, da ih okrepi od bolova
tek započete smrti - i tad
ponovo dignuti između strujnih polova
prstiju, čiji čuvstveni sklad

još više može no što slutiste, bića laka,
kad se ponovo nađoste u krčagu,
sporo se hladeći, i toplinu devojaka

strujeći kao ispovesti, ko tmurne grehe što zamaraju,
grehe ubranosti, ko novu sponu dragu
sa njima, koje se s vama cvetno spajaju.

VIII

Vi malobrojni drugovi u detinjstvu dragom,
po gradskim parkovima rasutim tu i tamo:
kako se sretasmo, polako sviđasmo jedni drugom,
i, kao jagnje što trakama govori samo,

zborismo ćutanjem. kad smo se radovali -
čija je radost bila? Ničija. I sve to
topilo se međ ljudima što su koračali,
topilo kroz dugo i puno strepnje leto.

Išla su kola oko nas, strana, čilela u daljini,
oko nas behu kuće, stamene al` lažne - nije nas znalo
nikada ništa. Šta beše stvarno u vasioni?

Ništa. Samo lopte. Predivni lukovi njini.
Čak ne ni deca... Al` ponekad neko bi stalo,
ah, prolazno, pod loptu što pada i zemlji se kloni.

IX

Nemojte, suci, da ste zbog izlišnog mučenja dični,
što gvožđe ne kolje vratove, niti kamdžija bičuje.
Nijedno se srce, nijedno ne uzvinu - jer hotimični
blagosti grč vas nežnije izobličuje.

Što sladom vremena dobi, to gubilište opet
pokloni, ko igračke deca od prošlog svog
rođendana. U čist, uzvišen, propet
luk srca on bi kročio, drukčije, bog

blagosti stvarne. Silan bi došao, blistavije
mahnuo oko sebe, već ko što božanstva jesu.
Veći no vetar za goleme bezbedne galije.

Ne manji od tihih kriomičnih smotrenja,
kakva nas ćutke u duši ponesu
ko igrom zaneto dete iz beskrajnog sjedinjenja.

X

Svemu stečenom preti mašina, dokle god želi
drsko da bude u duhu, mesto u povinovanju.
Da ruke nas divne još lepše oklevanje ne veseli,
kruće iseca kamen odlučnijem namenjen zdanju.

Ne zaostaje nigde, da umaknemo, pa da
u tihoj fabrici najzad pripada sebi sama.
Ona je život - smatra da najbolje ume, mada
jedanko odlučno stvara, sređuje, razara, slama.

Al` još je bivstvo za nas čarolija; na trista
mesta je još početak. Sa čistom se igra čista
sila, i ko ih takne - klekne i divi se tom.

Reči kraj neizrečenog još lebde poput pramenja...
I muzika, vazda nova, iz najtreptavijeg kamenja,
u neupotrebljivom prostoru gradi obogotvoren dom.

XI

Čoveče svesavladani, otkako traješ u lovu
mnogo, sročeno mirno, pravilo smrti nasta;
al` više od klopke i mreže znam prugu jedrila ovu
koju duboko spuštaš u mračne pećine karsta.

Polako uranjaju platna, ko da su mira znaci.
Al` kad ih sluga s ruba zavrti talasavo
pregršt goluba bledih i teturavih noć baci
iz špilja u svetlost...
                                    Ali i to je pravo.

Daleko od posmatrača nek svaki je dah sažaljenja,
ne samo od lovca, koji ono što dođe do zrenja
budno i delatno vrši.

Ubijanje i korak naše tuge su isto...
U vedrome duhu je čisto
što nam se samim obrši.

XII

Promenu išti. O, nek te plamen oduševljava
u kom ti izmiče nešto što blista dok se menja;
začetnik duh, kom sve se zemaljsko potčinjava,
najviše voli tela u tački preobraćenja.

Začas se ukoči ono što u čahuri čeka;
zar je sred sivila tog bezbednosti svojoj bliže?
Čekaj, strašnija kob se oglašuje izdaleka.
Jao - odsutni čekić se diže!

Ko se ko izvor preliva, tog saznaje saznanje;
i ushićeno ga vodi kroz vedro stvoreni svet,
što često skonča gde počne, a počne gde završava.

Potomci rastanka idu kroz srećnog prostora tkanje.
I Dafna, otkako se u lovorov prometnu cvet,
želi da biće se tvoje u vetar preobražava.

XIII

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom ko tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večno mrtav u Euridici - toni
natrag u odnos čist, za pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi - znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš treptaj svoj.

Zalihi prirode štedre - i onoj što čeka na miru,
i onoj istrošenoj - svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.

XIV

Pogledaj cvetove: zemlji obrečeni traju,
a mi im sudbinu dajemo s ruba sudbine -
al` ko zna! Ako se zbog svoga venjenja kaju,
do nas je, možda, što to čine.

Sve želi da lebdi. A mi ko pritiskači,
blaženi težom, na sve ležemo srećno;
o, mi smo stvarima učitelj što ih tlači,
jer njihovo je detinjstvo večno.

Da ih ko korisno privine, da duboko sanja
sa stvarima - kako bi mogao lak i tih
iz zajedničke dubine u novi dan da izranja.

Ili bi ostao, možda, a oni bi cvetanjem novim
slavili obraćenika, koji sad liči na njih
dok se njišu pod vetrom što livadama plovi.

XV

O, usta česme, usta darodavna
što neiscrpno zbore isto, čisto -
ti, ispred tečnog vodenog obličja
mermerna masko. A u pozadini

poreklo akvadukta. Izdaleka,
duž grobova, s obronka Apenina
zborenje tvoje nose, koje onda
pada niz crnu starost tvoje brade

u sasud koji pred tobom počiva.
Usnulo to je položeno uho,
mermerno uho kojem vazda zboriš.

Zemljino uho. Ona, dakle, sama
sa sobom zbori. Podmetneš li krčag,
njoj se tad čini da je ti prekidaš.

XVI

Mada stalno mi ga ranjavamo,
Bog je prostor večito zaceljen.
Mi smo oštri, jer bismo da znamo,
ali on je vedar i razdeljen.

Drukčije čak ni dar sveti, čisti,
on u svet svoj ne utelovljava
sem što nepomičan, vazda isti,
s krajem slobodnim se sučeljava.

Samo mrtvac iz izvora pije
što ga ovde čujemo da bije,
kad mrtvacu ćutke mahne Bog.

Za nas samo huka je što kliče.
Dokle jagnje molbom zvonce stiče
iz nagona tišeg svog. 
 
XVII

Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgužvanoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit` crva odozdo ljubomora.

Ima l` drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l` kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XVIII

Igračice: o ti, prometanje
sveg čiljenja u hod: kako nas time ganu.
I kovitlac na kraju, to drvo što sve je kretanje,
kako prisvoji sasvim godinu uznjihanu!

Zar ne procveta naglo njegova krošnja-tišina
da se uzroje uz nju njena lelujanja zračna?
A nad njom zar nisu bili sunce, leto, toplina,
toplina iz tebe, berzbrojna, beskonačna?

Ali i rađalo je drvo tvojih ekstaza.
Zar nisu njegovi mirni plodovi: krčag,
s prugama obručastim, i sazrelija vaza?

I u slikama: nije l` zar ostao crtež što ga
obrve tvoje tamni trag
ispisa hitro po oblozi obrta sopstvenoga?

XIX

Negde boravi zlato u banci što mazi i krepi,
ulagujuć se mnoštvu sve prisnije svakim danom.
Al` čak i bakrenom grošu onaj je prosjak slepi
ko izgubljeno mesto, ko prašnjav skut pod ormanom.

Svuda po radnjama novac je kao između svojih,
i prividno se u svilu i krznu preodeva.
A on, ćutljiv, u samom središtu predaha stoji
sveg novca koji diše budan ili dok sneva.

Kako se otvorena ta šaka sklapa po noći.
Jutrom je opet sudba širi, da preko dana
vidi se: beskrajno krhka, svetla, bedna i nujna.

Da li će ko, vidovit, dugo joj trajanje moći
da shvati i slavi? Rečju što samo pevaču je dana.
Samo božanstvu čujna.

XX

Međ zvezdama - kol`ki razmak; pa ipak, koliko veći
ovde, međ svačim i svima.
Evo, dečak neki... kraj njega drugi, sledeći -
koliko tu prostora ima.

Sudbina možda nas meri pedljima bića,
te tako strana izgleda;
pomisli, koliko pedalja od devojke do mladića
kad strepi da mu se preda.

Sve je daleko - nigde završen krug da se tvori.
Gle čudni riblji lik iz zdele pod kojom se giba
vedro postavljen sto.

Ribe su neme... , tako se mislilo. Ko zna to?
Al` nema l` na kraju mesto gde ono što bi riba
jezik bio, bez njih se zbori?

XXI

Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il` Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, druguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

XXII

O, uprkos sudbini: ta divna preobilja
našeg života što se u parkovima prelivaju -
il` se ko kameni ljudi propinju ispod okrilja
balkona, il` kraj visokih portala prebivaju!

O, tučano zvono što klatno svakodnevno
diže protiv tupe svagdašnjice bezodječne.
Il` onaj jedan stub, stub u Karnaku drevnom
što nadživljava hramove gotovo večne.

Danas se ta ista preobilja samo još ruše
ko hitnja iz vodoravne žućkaste dnevne tmuše
u noći što su bleštavom svetlošću preplavljene.

Ali se buka topi, bez ikakva traga pline.
Krivine leta kroz vazduh i ruke crtačice njine
nisu uzalud, možda. Al` samo ko zamišljene.

XXIII

Pozovi me u onaj svoj trenut
koji ti se odupire stalno:
blizak, poput psa on gleda žalno,
a ipak je i vazda okrenut

kad već misliš da ti je u šaci.
Najviše je tvoje: što se skri.
Slobodni smo. Neko nas izbaci
kad pozdravu nadasmo se mi.

Za osloncem žudimo, u nadi,
mi, za staro katkad odveć mladi,
prestari za ono čega nema.

Pravi tek kad ipak veličamo,
jer, ko grana, ah, sečivo znamo
i opasnost, slatku, što se sprema.

XXIV

O, ova večno nova žeđ rastresite gline!
Pregaocima prvim ne pomože skoro niko.
Pa ipak, na blaženim zalivima grad je do grada niko,
pa ipak, voda i ulje puniše tulumine.

Bogovi tek u smelim maštanjima našim nastaju,
koje nam mrgodna sudba opet razara nemo.
Ali oni su besmrtni. Vidite, mi smemo
osluškivati onog koji nas usliši na kraju.

Mi, rod kroz tisućleća: očevi, majke, sve strasnije
ispunjeni budućim detetom, čeznući svi
da nas, prerastajući, ono potrese, kasnije.

Kol`ko svak od nas, beskrajno smelih, vremena ima!
I tek ćutljiva smrt, tek ona zna šta smo mi
i šta sve uvek dobija kada nas preuzima.

XXV

Počuj, već prvo grabuljanje;
ponovo slušaš ljudski rad
kroz suzdržano tiho bujanje
prolećne zemlje. Ko nov i mlad

doživljaj tebi se čini sve što je
hrlilo k tebi već tol`ko puta,
čemu se nadaše, al` što ko svoje
ne uze. Тebe to uze i sputa.

Čak i prezimelom hrašću iz tmine
večernje lišće budućnošću sine.
Vazduhom katkad znak neki mine.

Crno je šiblje. Al` đubre počiva
zagasitije crno sred njiva.
Svaki sat, minuvši, mlađi biva.

XXVI

Kako nas ptičiji krik potresa...
Ma koji krik, jer svi nas se tiču.
Ali već deca, ispod nebesa,
mimo istinskih krikova viču.

Viču slučajnost. U procepe ove
prostora svetskog (u koje ptice
zdrav puštaju krik, ko ljudi u snove)
teraju cičanja svog oštrice.

Vaj, gde smo mi to? Ko otkinuti
zmajevi jezdimo, vetar nam ljuti
rubove smeha krza bezumno. -

O, sredi sve što viče u viru,
bože pevanja! Nek prenu se šumno,
noseć ko bujica glavu i liru.

XXVII

Postoji li zbilja vreme koje nas razara?
Kada će srušiti grad na bregu što miruje trajno?
Kada će tvorac da ovo srce raspara
koje se bogovima obreklo beskrajno?

Zar smo mi odista tako bojažljivo lomni
kako bi sudbina htela da verujemo?
Zar detinjstvo duboko sa obećanjem ogromnim,
kasnije, u korenju, postane sasvim nemo?

Ah, kroz onog ko prima bez zlosti
promine sablast prolaznosti
kao dima pramičak bled.

Ovakvi kakvi smo, ko oni što teku i tkaju,
mi ipak važimo snagama koje traju
kao božanski običaj i red.

XXVIII

Dođi i mini. Dete, plesu tvome
sazveđža čistog oblik daj za tren,
obrati ga u onaj ples u kome
prirodu tmulu i poredak njen

Nadmašujemo, prolazno, Jer poj je
Orfejev nad njom imao tek vlast.
Ondašnji val još tebe nosio je:
čudno ti beše kad bi neki hrast

oklevo s tobom da krene po sluhu.
Ti si još znala ono mesto s kog
zvučaše lira - sredu nečuvenu.

Za nju tvoj korak beše, i u duhu
nada da će se prijatelja tvog
lice i hod tom slavlju da okrenu.

XXIX

Tihi druže beskrajnih vidika,
gle gde tvoji dasi prostor množe.
Međ gredama mračnoga zvonika
sobom zvoni. Što te boljkom prože

ojačaće, hraniš li ga tako.
Iz mene se u menu prelivaj.
Što saznade najbolnije? Ako
gorko ti je piti, vino bivaj.

Na raskršće čula u bezmernoj
noći snagom čarobnom poteci,
smisao čudnih susreta im slavi.

I ako te zemno zaboravi -
tečem, - reci zemlji tiho-smernoj.
Jesam, - bučno.brzoj vodi reci.



Prevod: Branimir Živojinović

 

Soneti posvećeni Orfeju

Orfej okružen životinjama, mozaik iz 3. veka n.e. u Šahbi (nekadašnji Filipopolis) na jugu Sirije

Prvi deo

I

O, drvo! O, prerastanja li čista!
O, Orfej peva! O, visok grm u uhu!
Zaćuta sve. Al` prećutano u duhu
početak novi, mig i mena lista.

Iz šume, svetle čudom razdrešenja,
kretoše zveri, tajeći svoj dah;
i tad se vide lukavost ili strah
da takvog ih ne skrotiše smirenja,

već slušanje. I rika se u njinom
umanji srcu. Gde tek beše sniska
izba da primi sve ono što navre,

ćumez od htenja pod najdubljom tminom,
s kapijom čiji šip drhti ko liska -
ti im u sluhu posagradi lavre.

II

Još bezmalo devojčica je bila,
iz pevanja i lire - iste sreće -
kada je nikla zračeć u proleće
i u mom uhu sebi gnezdo svila.

Usnu u meni. Njen san sve zaobruči.
Drveće kom se divih, ovu tminu
opipljivu, daleku, i dolinu
i začuđenost što se na me sruči.

Snila je svet. Raspevan bože, kako
savrši nju da nije bdenju sklona?
Tek nastalo, u san joj biće palo.

Gde joj je smrt? Da l` taj ćeš motiv lako
smisliti pre no zanemiš? - Kud ona
iz mene klonu?... Devojčica bezmalo...

III

Bog može to. Al` kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al` kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvome biću dati?
Ljubav tu malo znači, možda plah,
mladiću, glas ti mami - moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv.

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iza vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva... ali zrak...

V

Ne dižite mu spomenik. nek ruža
jedino cveta za nj u leta duga.
Jer Orfej to je. Preobražen se pruža
kroza sve stvari. Što imena druga

tražiti s mukom? U svakome dašku
pesme je Orfej. On dolazi i mine.
Nije l` već mnogo kad za dan-dva čašku
ruže nadživi pre no se raspline?

Da shvatite ga, kako mora spremno
čileti, mada čiljenja ga strah!
I već je, rečju nadmašiv sve zemno,

onde gde niko sa njim se ne druži.
Bezbolno rukom mami lirin dah.
Uzvisivši se, on sluša i služi.

VI

Da l je on ovdašnji? Ne, iz oba
carstva mu prostrana priroda niče.
Vičnije svijaće vrbino granje
ko na korenje vrbino sviče.

"Ne ostavljajte hleb i mleko
noću na stolu, time se mame
mrtvaci -. Al mu vračarski spliće
u oku, usred blage tame,

pojavu njinu u sve što gleda;
čar rosopasa, rutve i meda
šapće mu jasnu istinu divnu.

Stečenu mu sliku ništa ne kvari;
iz soba, ili iz grobova starih,
on slavi prsten, krčag i grivnu.

VII

Slaviti! Evo, on, pozvan da slavi,
iz stene iziđe poput rude.
Srce nas njegovo, ko muljača, plavi
vinom, beskonačnim vinom za ljude.

kad ga božanski primer ponese
on glas pred prahom ne obara.
Pod jugom njegovog čuvstva sve se
u vinograd i u grozd pretvara.

Njegovom slavljenju ne prekida dah
ni kraljevskih grobnica memla i prah,
ni senka od bogova koja nas mrači.

On spada među vesnike trajne,
i pruža u mrtvačke predele tajne
činije s voćem što slavljenjem zrači.

VIII

Žalba, nimfa kladenaca plaća,
ići sme tek prostortom slavljenja,
bdijući da dažd naš ne nadjača,
da je bistar talog mu kraj stenja

nosilaca dveri i oltara. -
I gle, osećanje da je mlađa
od svih svojih u duhu sestara
oko tihih pleća joj se rađa.

Slavlje zna; priznaje ćežnja revno; -
samo ona još uči; prebira
noću rukom detinjskom zlo drevno.

Al` tad ipak, ukoso, nevično,
nebu koje njezin dah ne dira
pruža zvežđe našem glasu slično. 

IX

Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.

Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.

Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag

Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag..

X

Antički sarkofazi, pozdravljam vas
koje osećam u svaki trenutak,
kroz koje rimskih dana čili vrutak
teče ko titrav, nestalan glas.

Il` vas, raskriljene kao oko
rasejanoga vedrog pastira
 - mir i zuj pčela unutra duboko -
s kojih uzleće roj leptira;

sve otrgnute iz mraka slutnje,
vas, o usta ponovo živa,
vas što već znadoste tajnu ćutnje.

Znamo l` to il` ne, drugovi moji?
Oboje u lik čovečji utkiva
čas što okleva i što se boji.

XI

Zar na nebu sazvežđe "Konjanik" ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od ovoga jedno biva.

Ali, da l biva? Il možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Što i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

XII

Slava duhu koji spoji nas;
jer naš život samo su figure.
Mimo našeg stvarnog dana ure
sitnokrake promiču u kas.

Mi ne znamo gde smo, i u trenu
puki odnos vodi nas u čin.
To antena oseća antenu,
pustoš nosi žamor njin...

Čisti napon. O, muziko sila!
Delanjem je pošteđena bila
svake smetnje tvoja večna tvar.

Sav seljakov trud i briga, sve to
gde se setva promeće u leto
ne doseže. Zemljin to je dar.

XIII

Kruška, ogrozd, breskva i banana...
Smrt i život u usta žubori
sve to... Slutim... S dečjeg lica zbori
dok ih kuša. Iz dalekih strana

to je. Da l` vas u ustima peče
nešto što se bezimeno rodi?
Mesto reči slap otkrića teče
koje meso ploda oslobodi.

Smete l` reći šta kruškom zovete?
Oh, ta slast što prvo se zgušnjava,
pa kušanjem tiho razvedrava,

transparentna, sa ove planete,
dvosmislena, osunčana, sjajna -
O, iskustvo, čuvstvo, srećo trajna!

XIV

Gledamo cveće, lozu, plod. - Ne zbore
samo jezikom leta svog. Iz tmine
šareno raskriljenje niče gore,
po kome možda sjaj zavisti sine

mrtvih što zemlju krepe. Zna li ko
koliko ima tu zasluge njine?
Da glinu prožmu svojom srži, to
od praiskona svikli su da čine.

Samo se pita: da l` to rado hoće?...
Navire l`, trudna roblja rad, to voće
preteći put nas što vladamo njima?

Vladaju l` oni, što uz koren bilja
snuju, od svega dajuć nam obilja
pretek u snazi i u poljupcima?

XV

Čekajte... ukus taj... Već beži daleko.
- Tek malo muzike, brujanja, hoda -
Devojke, tople i neme, sad meko
zaplešite ukus saznatog ploda!

Plešite naranču. Ko da ne pamti
kako se davi u sebi i brani
od svoje slasti. U vama sad plamti,
biće vam divno i predano hrani.

Plešite naranču. Predeo topli
vin`te iz sebe, da zrelo zablista
nad zavičajem. Nek miris vam lopi

iz žarkog bića. Budite rod
kori koja se protivi, čista,
i soku što napaja srećni plod!

XVI

Ti si, moj druže, usamljen, jer...
Mi rečima il` prstom što pokazuje smer
postupno svet u svoje točimo biće,
možda najslabije, najopasnije deliće.

Ko li na miris prstom ukazati može? -
Al` ti od snaga koje nama groze
osećaš mnoge ... Ti poznaješ mrtve naše,
čarobne bajalice tebe plaše.

Vidiš li, delove, gomilu krhotina,
sad zajedno podneti valja, kao da su celina.
Pomoći tebi je teško. Pre svega: ne sadi

mene u svoje srce. Rastao bih prebrzo.
Al` šaku svog gospodara prineću da te gladi
i reći: evo Isava koji prevrnu krzno.

XVII

Starina, mutna, pri dnu,
koren iz kog je niklo
sve sazdano, izvor u tlu
koji ne vidi niko.

Kaciga, lovački rog,
reč glave stare,
braća sred razdora zlog,
žene kao gitare ...

Grana za granom se njiše
i tiska - slobodnih nema...
Gle jedne! O, rasti... još više...

Al` još se lome. I muk.
Tek ova se, najviša, sprema
i svija u lirin luk.

XVIII

Gospode, ču li gde ječi
i tutnji Novo?
Žreci golemom reči
uzdižu ovo.

Sluh boli od huke što pada,
al` svaki deo
mašine hvalu bi sada
i slavlje hteo.

Gledaj mašinu: leti,
vrti se, pa nam se sveti
i slabi nas i ruži.

Tu snagu od nas dobi,
al` neka bez strasti i kobi
pokreće i nek služi.

XIX

Mada je nestalan svet
ko oblaka stada,
sve dokrajčeno u klet
prastaru pada:

U toku, u meni toj,
smelije, šire,
pranapev traje još tvoj,
o, bože lire.

Niti shvatismo jad,
nit` ljubav, niti išta
tako nas udalji, kad

smrt na nas žig svoj stavi.
jedino pesma vrh da
hvali i slavi.

XX

A tebi, bože, o - šta tebi da dam,
ti što sva bića u slušanje uputi?
Spomen iz Rusije na jedan prolećni dan,
i veče, - na jednog konja: podariću ti.

vukući kolac za sobom, najednom se pojavi
belac, iz sela dolazeći, sam,
da sve do zore presamuje na travi;
kako je njegove grive svaki pram

obesnim ritmom po vratu udario
dok je, sputavan, jurio niz lug!
Kako mu je ključala krv! Kakav žar!

Kako je on daljine osećao!
I pevao je i slušao - predanja tvoga krug
u njemu beše.
                        Njegov lik: tebi na dar.

XXI

Proleće opet. Zemlja ko malo
dete što pesme naizust zna;
mnoge, o mnoge... Nagradu sada
dobija za svoj tegoban trud.

Volesmo sedu bradu u njenog
učitelja; bio je strog.
Sad smemo pitati kako se zove
zeleno, plavo: sve on zna!

Zemljo na raspustu, srećna, sa decom
igraj se. Hajd da te hvatamo mi!
Najveseliji uspeće to.

Sve što je učitelj učio, sve što
piše u korenju i u golemim
stablima: ona peva sad!

XXII

Nas struja nosi kao brod.
Al` kao nešto beznačajno
shvatite vremena hod
sred onog što je trajno.

Svemu što hitro prohuji
nećemo više čuti glas;
jer ono što večito bruji
posvećuje nas.

Hrabrost nek vam ne priziva,
dečaci, ni brzina,
ni podnebski let.

Sve odmereno sniva:
tmina i svetlina,
knjiga i cvet.

XXIII

O, tek tad kad u hram
nebeski, tih i svet,
ne hrli više naš let,
dovoljan sebi sam,

da svetla lika sred etra
kao uspela čigra,
kao miljenik vetra
pouzdan, vitak igra -

tek tada čista svrha
aparata što stremi
dečački ponos skrha,

onaj će, što je sad bliže
daljini, da onemi
i biće to kuda stiže.

XXIV

Da li da prijateljstvo - koje odvajkad traje -
s nenametljivim bogovima odbacimo sada,
jer oštri ih čelik, koji gajismo strogo, ne poznaje,
il` da ih na nekoj karti potražimo, iznenada?

Ti moćni prijatelji - koji u svoja staništa
odvode nam mrtvace - tokove naše ne tiču.
Udaljismo se od naših gozbi, od kupališta,
i njihove davno već prespore poklisare pretiču

koraci naši. Samotniji, potpuno jedni na druge
upućeni, a jedni druge ne poznajući,
od stupnja idemo k stupnju, ne više niz lepe i duge

meandre. samo u parnim kotlovima negdanje
vatre još gore, sve veće maljeve podižući.
A u nas je, poput plivača, snage sve manje i manje.

XXV

Tebe sad želim, uminula, tebe, koju sam znao
ko što se bezimena poznaje neka biljka,
još jednom da spomenem, da bih im lik tvoj dao,
prelepa drugo nesavladljivog krika.

Igračica najpre, pa naglo joj okleva pokret,
zastaje, kao u tuč da mladost joj se lije;
tuguje, sluša - . I velmože tad visoke
promenjenom joj srcu muziku daju da pije.

Bolest se bližila. Već u okrilju seni
stamnjena krv joj vrila, al` ipak damari njeni
uputiše je u prirodnog proleća smer.

Trzana tminom i padom, ipak zemaljski je sjala.
Sve dok, po kucanju strašnom, nije zakoračala
u otvorenu, u bezutešnu dver.

XXVI

Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.

Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol`ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.

Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al` glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.

O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači sada i prirodni smo glas.



Prevod: Branimir Živojinović