Soneti posvećeni Orfeju

Ogist Roden: Orfej i Euridika

Drugi deo

I

Disanje, nevidljiva pesmo divna!

Stalna zameno, kojom dobivam

za svoje biće svetski prostor. Težo protivna

u kojoj se ritmički zbivam.

Jedinstven talase, čije

postupno more sam ja;

dobitku prostora - ti štedljivije

no moguća mora sva.

Delića ovih prostora već šta je

u meni bilo! vetar po koji 

ko dete moje da je.

Prepoznaješ li me, vazduše, ti još prepun

                                          staništa negdanjih mojih?

Ti koro, strana nekad glatkih i mekih,

obilno i liste mojih reči dalekih.


II

Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il` kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III

Ogledala: po biću svome šta ste?
Niko ovo još svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete kao čašu -
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači...
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu -
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al` Najlepša će stati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

IV

O, ova zver uopšte ne postoji,
Oni to nisu znali: na njoj sve
voljahu: kako ide, kako stoji,
kako joj pogled tiho sija na tle.

Doduše, ona nije bila. Ali
zver čista posta od ljubavi te.
Kroz prostor što su oni ostavljali
dizaše glavu; ne beše u nje

želje da bude. Al` je mesto svog
zrnevlja - bića svog mogućnost jela.
To tol`ko snage dade zveri toj

da joj iz čela rog proniče. Rog.
Devici priđe s rogom navrh čela
i beše: u ogledalu, u njoj.

V

Cvetni mišić, koji anemoni
jutro travno postupno raskriva,
sve dok joj u krilo polifoni
sjaj se glasnih nebesa ne sliva,

kroz latičnu zvezdu razapeti
mišić beskonačnog prihvatanja,
katkad tako obiljem zaneti
da smiraja mig, što u san ganja,

raskriljene liske jedva može
da mu vrati: svet za svetom zrači
odlukom i snagom što ga prože!

Mi, nasilni, dužeg smo trajanja.
Al` u kom smo od svih postojanja
najzad otvoreni i primači?

VI

Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al` tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova...
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

VII

Cvetovi, napokon srodni rukama što vas prebiraju
(rukama devojaka što behu nekad i sad),
koje su često ležale na baštenskom stolu o smiraju,
klonule, uz blag jad,

čekajuć vodu, da ih okrepi od bolova
tek započete smrti - i tad
ponovo dignuti između strujnih polova
prstiju, čiji čuvstveni sklad

još više može no što slutiste, bića laka,
kad se ponovo nađoste u krčagu,
sporo se hladeći, i toplinu devojaka

strujeći kao ispovesti, ko tmurne grehe što zamaraju,
grehe ubranosti, ko novu sponu dragu
sa njima, koje se s vama cvetno spajaju.

VIII

Vi malobrojni drugovi u detinjstvu dragom,
po gradskim parkovima rasutim tu i tamo:
kako se sretasmo, polako sviđasmo jedni drugom,
i, kao jagnje što trakama govori samo,

zborismo ćutanjem. kad smo se radovali -
čija je radost bila? Ničija. I sve to
topilo se međ ljudima što su koračali,
topilo kroz dugo i puno strepnje leto.

Išla su kola oko nas, strana, čilela u daljini,
oko nas behu kuće, stamene al` lažne - nije nas znalo
nikada ništa. Šta beše stvarno u vasioni?

Ništa. Samo lopte. Predivni lukovi njini.
Čak ne ni deca... Al` ponekad neko bi stalo,
ah, prolazno, pod loptu što pada i zemlji se kloni.

IX

Nemojte, suci, da ste zbog izlišnog mučenja dični,
što gvožđe ne kolje vratove, niti kamdžija bičuje.
Nijedno se srce, nijedno ne uzvinu - jer hotimični
blagosti grč vas nežnije izobličuje.

Što sladom vremena dobi, to gubilište opet
pokloni, ko igračke deca od prošlog svog
rođendana. U čist, uzvišen, propet
luk srca on bi kročio, drukčije, bog

blagosti stvarne. Silan bi došao, blistavije
mahnuo oko sebe, već ko što božanstva jesu.
Veći no vetar za goleme bezbedne galije.

Ne manji od tihih kriomičnih smotrenja,
kakva nas ćutke u duši ponesu
ko igrom zaneto dete iz beskrajnog sjedinjenja.

X

Svemu stečenom preti mašina, dokle god želi
drsko da bude u duhu, mesto u povinovanju.
Da ruke nas divne još lepše oklevanje ne veseli,
kruće iseca kamen odlučnijem namenjen zdanju.

Ne zaostaje nigde, da umaknemo, pa da
u tihoj fabrici najzad pripada sebi sama.
Ona je život - smatra da najbolje ume, mada
jedanko odlučno stvara, sređuje, razara, slama.

Al` još je bivstvo za nas čarolija; na trista
mesta je još početak. Sa čistom se igra čista
sila, i ko ih takne - klekne i divi se tom.

Reči kraj neizrečenog još lebde poput pramenja...
I muzika, vazda nova, iz najtreptavijeg kamenja,
u neupotrebljivom prostoru gradi obogotvoren dom.

XI

Čoveče svesavladani, otkako traješ u lovu
mnogo, sročeno mirno, pravilo smrti nasta;
al` više od klopke i mreže znam prugu jedrila ovu
koju duboko spuštaš u mračne pećine karsta.

Polako uranjaju platna, ko da su mira znaci.
Al` kad ih sluga s ruba zavrti talasavo
pregršt goluba bledih i teturavih noć baci
iz špilja u svetlost...
                                    Ali i to je pravo.

Daleko od posmatrača nek svaki je dah sažaljenja,
ne samo od lovca, koji ono što dođe do zrenja
budno i delatno vrši.

Ubijanje i korak naše tuge su isto...
U vedrome duhu je čisto
što nam se samim obrši.

XII

Promenu išti. O, nek te plamen oduševljava
u kom ti izmiče nešto što blista dok se menja;
začetnik duh, kom sve se zemaljsko potčinjava,
najviše voli tela u tački preobraćenja.

Začas se ukoči ono što u čahuri čeka;
zar je sred sivila tog bezbednosti svojoj bliže?
Čekaj, strašnija kob se oglašuje izdaleka.
Jao - odsutni čekić se diže!

Ko se ko izvor preliva, tog saznaje saznanje;
i ushićeno ga vodi kroz vedro stvoreni svet,
što često skonča gde počne, a počne gde završava.

Potomci rastanka idu kroz srećnog prostora tkanje.
I Dafna, otkako se u lovorov prometnu cvet,
želi da biće se tvoje u vetar preobražava.

XIII

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom ko tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večno mrtav u Euridici - toni
natrag u odnos čist, za pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi - znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš treptaj svoj.

Zalihi prirode štedre - i onoj što čeka na miru,
i onoj istrošenoj - svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.

XIV

Pogledaj cvetove: zemlji obrečeni traju,
a mi im sudbinu dajemo s ruba sudbine -
al` ko zna! Ako se zbog svoga venjenja kaju,
do nas je, možda, što to čine.

Sve želi da lebdi. A mi ko pritiskači,
blaženi težom, na sve ležemo srećno;
o, mi smo stvarima učitelj što ih tlači,
jer njihovo je detinjstvo večno.

Da ih ko korisno privine, da duboko sanja
sa stvarima - kako bi mogao lak i tih
iz zajedničke dubine u novi dan da izranja.

Ili bi ostao, možda, a oni bi cvetanjem novim
slavili obraćenika, koji sad liči na njih
dok se njišu pod vetrom što livadama plovi.

XV

O, usta česme, usta darodavna
što neiscrpno zbore isto, čisto -
ti, ispred tečnog vodenog obličja
mermerna masko. A u pozadini

poreklo akvadukta. Izdaleka,
duž grobova, s obronka Apenina
zborenje tvoje nose, koje onda
pada niz crnu starost tvoje brade

u sasud koji pred tobom počiva.
Usnulo to je položeno uho,
mermerno uho kojem vazda zboriš.

Zemljino uho. Ona, dakle, sama
sa sobom zbori. Podmetneš li krčag,
njoj se tad čini da je ti prekidaš.

XVI

Mada stalno mi ga ranjavamo,
Bog je prostor večito zaceljen.
Mi smo oštri, jer bismo da znamo,
ali on je vedar i razdeljen.

Drukčije čak ni dar sveti, čisti,
on u svet svoj ne utelovljava
sem što nepomičan, vazda isti,
s krajem slobodnim se sučeljava.

Samo mrtvac iz izvora pije
što ga ovde čujemo da bije,
kad mrtvacu ćutke mahne Bog.

Za nas samo huka je što kliče.
Dokle jagnje molbom zvonce stiče
iz nagona tišeg svog. 
 
XVII

Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgužvanoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit` crva odozdo ljubomora.

Ima l` drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l` kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XVIII

Igračice: o ti, prometanje
sveg čiljenja u hod: kako nas time ganu.
I kovitlac na kraju, to drvo što sve je kretanje,
kako prisvoji sasvim godinu uznjihanu!

Zar ne procveta naglo njegova krošnja-tišina
da se uzroje uz nju njena lelujanja zračna?
A nad njom zar nisu bili sunce, leto, toplina,
toplina iz tebe, berzbrojna, beskonačna?

Ali i rađalo je drvo tvojih ekstaza.
Zar nisu njegovi mirni plodovi: krčag,
s prugama obručastim, i sazrelija vaza?

I u slikama: nije l` zar ostao crtež što ga
obrve tvoje tamni trag
ispisa hitro po oblozi obrta sopstvenoga?

XIX

Negde boravi zlato u banci što mazi i krepi,
ulagujuć se mnoštvu sve prisnije svakim danom.
Al` čak i bakrenom grošu onaj je prosjak slepi
ko izgubljeno mesto, ko prašnjav skut pod ormanom.

Svuda po radnjama novac je kao između svojih,
i prividno se u svilu i krznu preodeva.
A on, ćutljiv, u samom središtu predaha stoji
sveg novca koji diše budan ili dok sneva.

Kako se otvorena ta šaka sklapa po noći.
Jutrom je opet sudba širi, da preko dana
vidi se: beskrajno krhka, svetla, bedna i nujna.

Da li će ko, vidovit, dugo joj trajanje moći
da shvati i slavi? Rečju što samo pevaču je dana.
Samo božanstvu čujna.

XX

Međ zvezdama - kol`ki razmak; pa ipak, koliko veći
ovde, međ svačim i svima.
Evo, dečak neki... kraj njega drugi, sledeći -
koliko tu prostora ima.

Sudbina možda nas meri pedljima bića,
te tako strana izgleda;
pomisli, koliko pedalja od devojke do mladića
kad strepi da mu se preda.

Sve je daleko - nigde završen krug da se tvori.
Gle čudni riblji lik iz zdele pod kojom se giba
vedro postavljen sto.

Ribe su neme... , tako se mislilo. Ko zna to?
Al` nema l` na kraju mesto gde ono što bi riba
jezik bio, bez njih se zbori?

XXI

Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il` Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, druguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

XXII

O, uprkos sudbini: ta divna preobilja
našeg života što se u parkovima prelivaju -
il` se ko kameni ljudi propinju ispod okrilja
balkona, il` kraj visokih portala prebivaju!

O, tučano zvono što klatno svakodnevno
diže protiv tupe svagdašnjice bezodječne.
Il` onaj jedan stub, stub u Karnaku drevnom
što nadživljava hramove gotovo večne.

Danas se ta ista preobilja samo još ruše
ko hitnja iz vodoravne žućkaste dnevne tmuše
u noći što su bleštavom svetlošću preplavljene.

Ali se buka topi, bez ikakva traga pline.
Krivine leta kroz vazduh i ruke crtačice njine
nisu uzalud, možda. Al` samo ko zamišljene.

XXIII

Pozovi me u onaj svoj trenut
koji ti se odupire stalno:
blizak, poput psa on gleda žalno,
a ipak je i vazda okrenut

kad već misliš da ti je u šaci.
Najviše je tvoje: što se skri.
Slobodni smo. Neko nas izbaci
kad pozdravu nadasmo se mi.

Za osloncem žudimo, u nadi,
mi, za staro katkad odveć mladi,
prestari za ono čega nema.

Pravi tek kad ipak veličamo,
jer, ko grana, ah, sečivo znamo
i opasnost, slatku, što se sprema.

XXIV

O, ova večno nova žeđ rastresite gline!
Pregaocima prvim ne pomože skoro niko.
Pa ipak, na blaženim zalivima grad je do grada niko,
pa ipak, voda i ulje puniše tulumine.

Bogovi tek u smelim maštanjima našim nastaju,
koje nam mrgodna sudba opet razara nemo.
Ali oni su besmrtni. Vidite, mi smemo
osluškivati onog koji nas usliši na kraju.

Mi, rod kroz tisućleća: očevi, majke, sve strasnije
ispunjeni budućim detetom, čeznući svi
da nas, prerastajući, ono potrese, kasnije.

Kol`ko svak od nas, beskrajno smelih, vremena ima!
I tek ćutljiva smrt, tek ona zna šta smo mi
i šta sve uvek dobija kada nas preuzima.

XXV

Počuj, već prvo grabuljanje;
ponovo slušaš ljudski rad
kroz suzdržano tiho bujanje
prolećne zemlje. Ko nov i mlad

doživljaj tebi se čini sve što je
hrlilo k tebi već tol`ko puta,
čemu se nadaše, al` što ko svoje
ne uze. Тebe to uze i sputa.

Čak i prezimelom hrašću iz tmine
večernje lišće budućnošću sine.
Vazduhom katkad znak neki mine.

Crno je šiblje. Al` đubre počiva
zagasitije crno sred njiva.
Svaki sat, minuvši, mlađi biva.

XXVI

Kako nas ptičiji krik potresa...
Ma koji krik, jer svi nas se tiču.
Ali već deca, ispod nebesa,
mimo istinskih krikova viču.

Viču slučajnost. U procepe ove
prostora svetskog (u koje ptice
zdrav puštaju krik, ko ljudi u snove)
teraju cičanja svog oštrice.

Vaj, gde smo mi to? Ko otkinuti
zmajevi jezdimo, vetar nam ljuti
rubove smeha krza bezumno. -

O, sredi sve što viče u viru,
bože pevanja! Nek prenu se šumno,
noseć ko bujica glavu i liru.

XXVII

Postoji li zbilja vreme koje nas razara?
Kada će srušiti grad na bregu što miruje trajno?
Kada će tvorac da ovo srce raspara
koje se bogovima obreklo beskrajno?

Zar smo mi odista tako bojažljivo lomni
kako bi sudbina htela da verujemo?
Zar detinjstvo duboko sa obećanjem ogromnim,
kasnije, u korenju, postane sasvim nemo?

Ah, kroz onog ko prima bez zlosti
promine sablast prolaznosti
kao dima pramičak bled.

Ovakvi kakvi smo, ko oni što teku i tkaju,
mi ipak važimo snagama koje traju
kao božanski običaj i red.

XXVIII

Dođi i mini. Dete, plesu tvome
sazveđža čistog oblik daj za tren,
obrati ga u onaj ples u kome
prirodu tmulu i poredak njen

Nadmašujemo, prolazno, Jer poj je
Orfejev nad njom imao tek vlast.
Ondašnji val još tebe nosio je:
čudno ti beše kad bi neki hrast

oklevo s tobom da krene po sluhu.
Ti si još znala ono mesto s kog
zvučaše lira - sredu nečuvenu.

Za nju tvoj korak beše, i u duhu
nada da će se prijatelja tvog
lice i hod tom slavlju da okrenu.

XXIX

Tihi druže beskrajnih vidika,
gle gde tvoji dasi prostor množe.
Međ gredama mračnoga zvonika
sobom zvoni. Što te boljkom prože

ojačaće, hraniš li ga tako.
Iz mene se u menu prelivaj.
Što saznade najbolnije? Ako
gorko ti je piti, vino bivaj.

Na raskršće čula u bezmernoj
noći snagom čarobnom poteci,
smisao čudnih susreta im slavi.

I ako te zemno zaboravi -
tečem, - reci zemlji tiho-smernoj.
Jesam, - bučno.brzoj vodi reci.



Prevod: Branimir Živojinović