НА ВИА ЂУЛИА
(Теодори Л.)
У томе граду, Теодора, звоне до данас звона
кô да се растопила у зраку ниси попут пахуље-пропелера
и, кô свјетло на крају ходника, јављаш се сред сутона,
идући у правцу трга са писaћом машином од мермера,
и ми устајемо иза столића! Номад способност има,
у том је различан од сједелаца, да двапут исту течност пије.
Не говорећи о анђелима, не говорећи о зеканима
с црним пјегама, чија жеђ се досад толила није
у фонтанама мјесним. Пустиња је, изгледа, голема
иза ограде станице што у свежањ шине је збрала,
и млаз се буквално загрцну, збора нема
зато што вода још није све исприповиједала
о твојој љепоти. Градовима су, Теодора, такође,
својствене сувишне мисли, за срећом чежња,
плус готовост да замјере нијанси коже,
дуљини зглоба ручнога, фризури или глежњу.
Јер заустави те оно што спазиш, што близу видиш.
С далековидошћу потомка јулија, октавија, ливија,
град гледа за тобом као витез бестидни:
што су улице дуље, душа града је срећнија.
1987.
Превод: Марко Вешовић
(Теодори Л.)
 |
| Каналето - Рим |
У томе граду, Теодора, звоне до данас звона
кô да се растопила у зраку ниси попут пахуље-пропелера
и, кô свјетло на крају ходника, јављаш се сред сутона,
идући у правцу трга са писaћом машином од мермера,
и ми устајемо иза столића! Номад способност има,
у том је различан од сједелаца, да двапут исту течност пије.
Не говорећи о анђелима, не говорећи о зеканима
с црним пјегама, чија жеђ се досад толила није
у фонтанама мјесним. Пустиња је, изгледа, голема
иза ограде станице што у свежањ шине је збрала,
и млаз се буквално загрцну, збора нема
зато што вода још није све исприповиједала
о твојој љепоти. Градовима су, Теодора, такође,
својствене сувишне мисли, за срећом чежња,
плус готовост да замјере нијанси коже,
дуљини зглоба ручнога, фризури или глежњу.
Јер заустави те оно што спазиш, што близу видиш.
С далековидошћу потомка јулија, октавија, ливија,
град гледа за тобом као витез бестидни:
што су улице дуље, душа града је срећнија.
1987.
Превод: Марко Вешовић
