Soneti posvećeni Orfeju

Orfej okružen životinjama, mozaik iz 3. veka n.e. u Šahbi (nekadašnji Filipopolis) na jugu Sirije

Prvi deo

I

O, drvo! O, prerastanja li čista!
O, Orfej peva! O, visok grm u uhu!
Zaćuta sve. Al` prećutano u duhu
početak novi, mig i mena lista.

Iz šume, svetle čudom razdrešenja,
kretoše zveri, tajeći svoj dah;
i tad se vide lukavost ili strah
da takvog ih ne skrotiše smirenja,

već slušanje. I rika se u njinom
umanji srcu. Gde tek beše sniska
izba da primi sve ono što navre,

ćumez od htenja pod najdubljom tminom,
s kapijom čiji šip drhti ko liska -
ti im u sluhu posagradi lavre.

II

Još bezmalo devojčica je bila,
iz pevanja i lire - iste sreće -
kada je nikla zračeć u proleće
i u mom uhu sebi gnezdo svila.

Usnu u meni. Njen san sve zaobruči.
Drveće kom se divih, ovu tminu
opipljivu, daleku, i dolinu
i začuđenost što se na me sruči.

Snila je svet. Raspevan bože, kako
savrši nju da nije bdenju sklona?
Tek nastalo, u san joj biće palo.

Gde joj je smrt? Da l` taj ćeš motiv lako
smisliti pre no zanemiš? - Kud ona
iz mene klonu?... Devojčica bezmalo...

III

Bog može to. Al` kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al` kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvome biću dati?
Ljubav tu malo znači, možda plah,
mladiću, glas ti mami - moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv.

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iza vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva... ali zrak...

V

Ne dižite mu spomenik. nek ruža
jedino cveta za nj u leta duga.
Jer Orfej to je. Preobražen se pruža
kroza sve stvari. Što imena druga

tražiti s mukom? U svakome dašku
pesme je Orfej. On dolazi i mine.
Nije l` već mnogo kad za dan-dva čašku
ruže nadživi pre no se raspline?

Da shvatite ga, kako mora spremno
čileti, mada čiljenja ga strah!
I već je, rečju nadmašiv sve zemno,

onde gde niko sa njim se ne druži.
Bezbolno rukom mami lirin dah.
Uzvisivši se, on sluša i služi.

VI

Da l je on ovdašnji? Ne, iz oba
carstva mu prostrana priroda niče.
Vičnije svijaće vrbino granje
ko na korenje vrbino sviče.

"Ne ostavljajte hleb i mleko
noću na stolu, time se mame
mrtvaci -. Al mu vračarski spliće
u oku, usred blage tame,

pojavu njinu u sve što gleda;
čar rosopasa, rutve i meda
šapće mu jasnu istinu divnu.

Stečenu mu sliku ništa ne kvari;
iz soba, ili iz grobova starih,
on slavi prsten, krčag i grivnu.

VII

Slaviti! Evo, on, pozvan da slavi,
iz stene iziđe poput rude.
Srce nas njegovo, ko muljača, plavi
vinom, beskonačnim vinom za ljude.

kad ga božanski primer ponese
on glas pred prahom ne obara.
Pod jugom njegovog čuvstva sve se
u vinograd i u grozd pretvara.

Njegovom slavljenju ne prekida dah
ni kraljevskih grobnica memla i prah,
ni senka od bogova koja nas mrači.

On spada među vesnike trajne,
i pruža u mrtvačke predele tajne
činije s voćem što slavljenjem zrači.

VIII

Žalba, nimfa kladenaca plaća,
ići sme tek prostortom slavljenja,
bdijući da dažd naš ne nadjača,
da je bistar talog mu kraj stenja

nosilaca dveri i oltara. -
I gle, osećanje da je mlađa
od svih svojih u duhu sestara
oko tihih pleća joj se rađa.

Slavlje zna; priznaje ćežnja revno; -
samo ona još uči; prebira
noću rukom detinjskom zlo drevno.

Al` tad ipak, ukoso, nevično,
nebu koje njezin dah ne dira
pruža zvežđe našem glasu slično. 

IX

Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.

Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.

Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag

Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag..

X

Antički sarkofazi, pozdravljam vas
koje osećam u svaki trenutak,
kroz koje rimskih dana čili vrutak
teče ko titrav, nestalan glas.

Il` vas, raskriljene kao oko
rasejanoga vedrog pastira
 - mir i zuj pčela unutra duboko -
s kojih uzleće roj leptira;

sve otrgnute iz mraka slutnje,
vas, o usta ponovo živa,
vas što već znadoste tajnu ćutnje.

Znamo l` to il` ne, drugovi moji?
Oboje u lik čovečji utkiva
čas što okleva i što se boji.

XI

Zar na nebu sazvežđe "Konjanik" ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od ovoga jedno biva.

Ali, da l biva? Il možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Što i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

XII

Slava duhu koji spoji nas;
jer naš život samo su figure.
Mimo našeg stvarnog dana ure
sitnokrake promiču u kas.

Mi ne znamo gde smo, i u trenu
puki odnos vodi nas u čin.
To antena oseća antenu,
pustoš nosi žamor njin...

Čisti napon. O, muziko sila!
Delanjem je pošteđena bila
svake smetnje tvoja večna tvar.

Sav seljakov trud i briga, sve to
gde se setva promeće u leto
ne doseže. Zemljin to je dar.

XIII

Kruška, ogrozd, breskva i banana...
Smrt i život u usta žubori
sve to... Slutim... S dečjeg lica zbori
dok ih kuša. Iz dalekih strana

to je. Da l` vas u ustima peče
nešto što se bezimeno rodi?
Mesto reči slap otkrića teče
koje meso ploda oslobodi.

Smete l` reći šta kruškom zovete?
Oh, ta slast što prvo se zgušnjava,
pa kušanjem tiho razvedrava,

transparentna, sa ove planete,
dvosmislena, osunčana, sjajna -
O, iskustvo, čuvstvo, srećo trajna!

XIV

Gledamo cveće, lozu, plod. - Ne zbore
samo jezikom leta svog. Iz tmine
šareno raskriljenje niče gore,
po kome možda sjaj zavisti sine

mrtvih što zemlju krepe. Zna li ko
koliko ima tu zasluge njine?
Da glinu prožmu svojom srži, to
od praiskona svikli su da čine.

Samo se pita: da l` to rado hoće?...
Navire l`, trudna roblja rad, to voće
preteći put nas što vladamo njima?

Vladaju l` oni, što uz koren bilja
snuju, od svega dajuć nam obilja
pretek u snazi i u poljupcima?

XV

Čekajte... ukus taj... Već beži daleko.
- Tek malo muzike, brujanja, hoda -
Devojke, tople i neme, sad meko
zaplešite ukus saznatog ploda!

Plešite naranču. Ko da ne pamti
kako se davi u sebi i brani
od svoje slasti. U vama sad plamti,
biće vam divno i predano hrani.

Plešite naranču. Predeo topli
vin`te iz sebe, da zrelo zablista
nad zavičajem. Nek miris vam lopi

iz žarkog bića. Budite rod
kori koja se protivi, čista,
i soku što napaja srećni plod!

XVI

Ti si, moj druže, usamljen, jer...
Mi rečima il` prstom što pokazuje smer
postupno svet u svoje točimo biće,
možda najslabije, najopasnije deliće.

Ko li na miris prstom ukazati može? -
Al` ti od snaga koje nama groze
osećaš mnoge ... Ti poznaješ mrtve naše,
čarobne bajalice tebe plaše.

Vidiš li, delove, gomilu krhotina,
sad zajedno podneti valja, kao da su celina.
Pomoći tebi je teško. Pre svega: ne sadi

mene u svoje srce. Rastao bih prebrzo.
Al` šaku svog gospodara prineću da te gladi
i reći: evo Isava koji prevrnu krzno.

XVII

Starina, mutna, pri dnu,
koren iz kog je niklo
sve sazdano, izvor u tlu
koji ne vidi niko.

Kaciga, lovački rog,
reč glave stare,
braća sred razdora zlog,
žene kao gitare ...

Grana za granom se njiše
i tiska - slobodnih nema...
Gle jedne! O, rasti... još više...

Al` još se lome. I muk.
Tek ova se, najviša, sprema
i svija u lirin luk.

XVIII

Gospode, ču li gde ječi
i tutnji Novo?
Žreci golemom reči
uzdižu ovo.

Sluh boli od huke što pada,
al` svaki deo
mašine hvalu bi sada
i slavlje hteo.

Gledaj mašinu: leti,
vrti se, pa nam se sveti
i slabi nas i ruži.

Tu snagu od nas dobi,
al` neka bez strasti i kobi
pokreće i nek služi.

XIX

Mada je nestalan svet
ko oblaka stada,
sve dokrajčeno u klet
prastaru pada:

U toku, u meni toj,
smelije, šire,
pranapev traje još tvoj,
o, bože lire.

Niti shvatismo jad,
nit` ljubav, niti išta
tako nas udalji, kad

smrt na nas žig svoj stavi.
jedino pesma vrh da
hvali i slavi.

XX

A tebi, bože, o - šta tebi da dam,
ti što sva bića u slušanje uputi?
Spomen iz Rusije na jedan prolećni dan,
i veče, - na jednog konja: podariću ti.

vukući kolac za sobom, najednom se pojavi
belac, iz sela dolazeći, sam,
da sve do zore presamuje na travi;
kako je njegove grive svaki pram

obesnim ritmom po vratu udario
dok je, sputavan, jurio niz lug!
Kako mu je ključala krv! Kakav žar!

Kako je on daljine osećao!
I pevao je i slušao - predanja tvoga krug
u njemu beše.
                        Njegov lik: tebi na dar.

XXI

Proleće opet. Zemlja ko malo
dete što pesme naizust zna;
mnoge, o mnoge... Nagradu sada
dobija za svoj tegoban trud.

Volesmo sedu bradu u njenog
učitelja; bio je strog.
Sad smemo pitati kako se zove
zeleno, plavo: sve on zna!

Zemljo na raspustu, srećna, sa decom
igraj se. Hajd da te hvatamo mi!
Najveseliji uspeće to.

Sve što je učitelj učio, sve što
piše u korenju i u golemim
stablima: ona peva sad!

XXII

Nas struja nosi kao brod.
Al` kao nešto beznačajno
shvatite vremena hod
sred onog što je trajno.

Svemu što hitro prohuji
nećemo više čuti glas;
jer ono što večito bruji
posvećuje nas.

Hrabrost nek vam ne priziva,
dečaci, ni brzina,
ni podnebski let.

Sve odmereno sniva:
tmina i svetlina,
knjiga i cvet.

XXIII

O, tek tad kad u hram
nebeski, tih i svet,
ne hrli više naš let,
dovoljan sebi sam,

da svetla lika sred etra
kao uspela čigra,
kao miljenik vetra
pouzdan, vitak igra -

tek tada čista svrha
aparata što stremi
dečački ponos skrha,

onaj će, što je sad bliže
daljini, da onemi
i biće to kuda stiže.

XXIV

Da li da prijateljstvo - koje odvajkad traje -
s nenametljivim bogovima odbacimo sada,
jer oštri ih čelik, koji gajismo strogo, ne poznaje,
il` da ih na nekoj karti potražimo, iznenada?

Ti moćni prijatelji - koji u svoja staništa
odvode nam mrtvace - tokove naše ne tiču.
Udaljismo se od naših gozbi, od kupališta,
i njihove davno već prespore poklisare pretiču

koraci naši. Samotniji, potpuno jedni na druge
upućeni, a jedni druge ne poznajući,
od stupnja idemo k stupnju, ne više niz lepe i duge

meandre. samo u parnim kotlovima negdanje
vatre još gore, sve veće maljeve podižući.
A u nas je, poput plivača, snage sve manje i manje.

XXV

Tebe sad želim, uminula, tebe, koju sam znao
ko što se bezimena poznaje neka biljka,
još jednom da spomenem, da bih im lik tvoj dao,
prelepa drugo nesavladljivog krika.

Igračica najpre, pa naglo joj okleva pokret,
zastaje, kao u tuč da mladost joj se lije;
tuguje, sluša - . I velmože tad visoke
promenjenom joj srcu muziku daju da pije.

Bolest se bližila. Već u okrilju seni
stamnjena krv joj vrila, al` ipak damari njeni
uputiše je u prirodnog proleća smer.

Trzana tminom i padom, ipak zemaljski je sjala.
Sve dok, po kucanju strašnom, nije zakoračala
u otvorenu, u bezutešnu dver.

XXVI

Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.

Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol`ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.

Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al` glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.

O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači sada i prirodni smo glas.



Prevod: Branimir Živojinović