Deseta devinska elegija

Vilijam Blejk: Noć Enitarmonine sreće

RAJNER MARIJA RILKE - DESETA ELEGIJA


Da jednom, na ishodištu viđenja jarosnoga,
uskliknem slavu i hvalu saglasnim anđelima.
Da od jasno skovanih čekića srca
ne izneveri nijedan pred mekim strunama
što sumnjaju ili se kidaju. Da me moje
razbujičeno lice učini blistavijim;
da procveta plač neugledni. O, noći,
kako ćete mi onda drage biti, jadovne.
Što vas predanijim klečanjem, sestre neutešne,
ne primah, što se u vašu raspletenu
kosu raspleteniji ne podavah. O, mi,
mi rasipači bolova. Kako ih
unapred sagledamo, kroz tužno trajanje,
neće li se okončati možda. A oni su
naše zimsko lišće, naša tamna zimzelen,
jedno od doba potajne godine - ne samo doba
već i mesto, naselje, ležaj, tle, boravište.

Doduše, avaj, kako su strane ulice
grada patnji, gde se sred lažne, od zaglušenosti
načinjene tišine, snažan, ispao
iz kalupa praznine, razmeće odlivak:
pozlaćena buka, spomenik koji prska.
O, kako bi bez traga anđeo izgazio
njihovu pijacu utehe, koju omeđava crkva
što je gotovo kupiše: čista, zatvorena,
razočarana ko poštanska zgrada u nedelju.
A napolju se stalno nabiraju rubovi vašara.
Ljuljaške slobode! Gnjurci i pelivani revnosti!
I polepšane sreće strelište puno figura
gde se praćakaju ciljevi i zvuče limeno
kada ih pogodi neki spretnik; on dalje
tetura, od pljeskanja k slučaju; jer šatre
radoznalost svaku zovu, bubnjaju i krešte.
A odrasli još mogu posebno videti kako se
novac množi, anatomski, ne samo zabave radi:
polni organ novca, sve, celinu, proces -
to pruža nova znanja i čini plodnim...
... Oh, ali odmah dalje,
iza poslednje tarabe nalepljene plakatima
što reklamiraju pivo "Besmrtnost", ono gorko
pivo, što slatko se čini onima koji ga piju
kad svežu razonodu uz njega uvek žvaću...,
odmah iza tarabe, odmah pozadi, stvarnost je.
Deca se igraju, zaljubljeni drže jedno drugo -
postrance, ozbiljni, u travi oskudnoj,
i psi su prirode puni. Al` nešto vuče mladića
da krene dalje; možda zato što neku mladu
žalopojku voli... Za njom idući stiže
na livadu. Ona kaže: - Daleko je. Izvan grada
živimo... Gde? I mladić nastavlja za njom.
Dira ga njeno držanje. Rame i vrat njen - možda je
velelepno njeno poreklo. Ali onda je ostavlja,
vraća se, okreće se, maše joj... Čemu?
Ona je žalopojka.

Samo mladi mrtvaci, u pravom razdoblju
bezvremenog ravnodušja, u stanju odvikavanja,
s ljubavlju kreću za njom. Devojke
sačekuje ona i s njima se prijatelji.
Pokazuje im tiho šta sve ima. Bisere
patnje i tanane velove trpljenja. -
Sa mladićima korača ćuteći.

Al` onde gde borave, u dolini, starija jedna
žalopojka se mladića prihvata kad ovaj pita:
- Bile smo, veli ona, veliki naraštaj, nekad,
mi žalopojke. Naši su očevi onde u velikom
gorju vadili rudu; kod ljudi ćeš ponekad
naći komad brušene iskonske patnje, ili,
iz starog vulkana, u zguru skamenjen gnev.
Da, to otuda potiče. Nekad smo bile bogate. -

I ona ga lako provodi kroz prostran predeo
žalopojki, stubove hramova pokazuje njemu
il` ruševine onih zamkova odakle nekad
mudro vladahu zemljom kneževi žalopojki.
Pokazuje mu visoko drveće suza, i polja
procvale sete (živi ih znaju samo
kao listanje nežno); pokazuje mu zatim
životinje tuge, na paši - i katkad, uplašena,
prhne ptica, poleti nisko kroz gledanje njino,
pletući za sobom dugo, kao pismeno kakvo,
lik svog samotnog krika. - Uveče pak
ona ga vodi do grobova u kojima leže preci
žalopojki, do proročica, vračara-opominjača.
A približi li se noć, hode tiše,
i ubrzo grane poput Meseca
nadgrobni spomenik koji nad svime bdi.
Kao da je brat onome pored Nila,
uzvišena Sfinga -: ćutljive skrivene odaje
lice.
I dive se krunisanoj glavi, koja zauvek,
ćutke, lice ljudi
položi na terazije zvezda.

Ne shvata to njegov pogled, obuzet
vrtoglavicom od rane smrti. Ali
gledanje njihovo tera sovu da prhne,
uplašena, uza ivice dvostruke krune.
I ona, laganim letom, krzajući obraz,
oblinu onu što je međ` najzrelijima,
meko ucrtava u novi
mrtvački sluh, preko dvostruko
razvijenog lista, neopisiv obris.

A još više - zvezde. Nove. Zvezde zemlje patnji.
Žalopojka im polako pominje
imena: - Eno, vidi: ono je
Jahač, ono Palica, a ono krupnije sazvežđe
zovu Venac voća. Zatim, još dalje, ka polu:
Kolevka; Put; Rasplamsala knjiga; Lutka; Prozor.
Ali na južnom nebu, čisto kao na dlanu
blagoslovene šake, jasno prosjalo
"M", koje znači Majke..... -
Al` mrtvac mora dalje, i ćutke ga starija
žalopojka vodi do susetke,
gde se pod mesečinom belasa
izvor radosti. Njeno
ime sa strahopoštovanjem kazuje
i veli: - Ona je među ljudima
golema reka nosilica. -

Stoje u podnožju planine.
I ona ga tada grli, plačući.

On se usamljen penje u brda iskonskog jada.
Čak mu ni korak ne odzvanja iz sudbe bezvučne.

*

Al` ako bi budili, beskrajno mrtvi, u nama poredbu,
gle, pokazali bi možda na rese golih
lesaka, obisnute, ili bi
na umu imali kišu onu koja pada
na mrku zemlju u rano proleće...

A mi, koji o usponu
sreće snujemo, mi bismo
ganutost osetili
koja nas bezmalo skrha
kad nešto srećno pada.





Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz Desetu elegiju:
1. Deseta elegija (Die zehnte Elegie. Daß ich dereinst, an dem Ausgang der grimmigen Einsicht). Prvih dvanaest stihova napisano je početkom 1912. u Devinu. Nastavljena je u poznu jesen 1913. u Parizu. Završena je 11. II 1922. u Mizou.
2. Pijaca utehe: upor. sledeće reči iz jednog Rilkeovog pisma: "Prebacujem svim modernim religijama što su svojim vernicima pružile utehe i ulepšavanja smrti, umesto da su njihovoj duši dale sredstva da je podnesu i sporazumeju se s njom."