Šesta devinska elegija

Đovani Batista Tijepolo: Samson

RAJNER MARIJA RILKE - ŠESTA ELEGIJA

Smokvino drvo, meni odavno mnogo već znači
kako bezmalo sasvim preskačeš cvet
i u zarana odlučen plod utiskuješ,
bez veličanja, svoju čistu tajnu.
Ko vodoskoka cev povijenu tvoje granje
goni naniže sok i naviše: i on iz sna,
gotovo se i ne budeći, preskače
u sreću svoga najslađeg ostvarenja.
Gle: kao bog u labuda.
                      ... Mi se pak zadržavamo,
ah, mi u cvetanju vidimo slavu, pa u okasnelu
srž svog konačnog ploda izdani ulazimo.
Malo ih ima u kojih nagon za delanjem navre
toliko snažno da čvrsto već stoje, užareni
usred obilja srca, kad im iskušenje
da procvetaju dirne ko blagi noćni dašak
mladost oko usana, očne kapke dodirne:
junaci to su možda, i oni prerano
određeni da preko otidu, kojima
smrt-baštovan drukčije žile povija.
Oni hrle napred: sopstvenom osmejku
prednjače, ko i Karnaku na izdubljenim reljefima
zaprege koje prednjače kralju pobediocu.

Čudesno blizak je junak mrtvacima.
                                                  Trajanje
njega se ne tiče. Pojava njegova jest postojanje;
vazda se pomera i stupa u promenjeno
sazvežđe svoje stalne opasnosti. Malobrojni
mogu ga tamo naći. Al` sudbina, iznenada
oduševljena - koja mračno prećutkuje nas -
u vihor njegovog sveta razbrujalog pesmom
                                                  ga nosi.
Jer nikog ne čujem kao njega. Najednom me
                                                  prožima
sa strujom vazduha njegov potamnjen zvuk.

A onda, kako bih se rado skrio pred čežnjom:
O, da sam dečak, da to smem još biti, da sedim
na buduće naslonjen ruke i čitam o Samsonu,
o njegovoj majci što najpre ništa, a potom sve rodi.

Zar nije bio već junak u tebi, o majko, zar nije
već onde, u tebi, počeo njegov velmoški izbor?
Hiljade su, hoteći on da budu, ključale
u utrobi, al` gle: on je hvatao, ispuštao -
birao je i umeo. I kad je stubove lomio
to zato beše što se iz sveta tvog tela
u uži probio svet, gde je i dalje
birao i umeo. O, vi majke junaka,
poreklo nabujalih reka! Klisure, u koje se
visoko s ruba neba, pojući žalno,
bacahu devojke već, buduće žrtve sinu.

Jer dok je hrlio junak kroz boravišta ljubavi,
svaki ga je dizao, svaki udar srca,
namenjen njemu; okrenut već, on je
stajao na kraju osmehivanja - drukčiji.



Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz šestu elegiju:
1. Šesta elegija (Die sechste Elegie. Feigenbaum, seit wie lange schon ists mir bedeutend). Započeta krajem februara i početkom marta 1912. u Devinu. Nastavljena januara i februara 1913. u Rondi (Španija) i u poznu jesen iste godine u Parizu. Završena 9. II 1922. u Mizou.
2. Kao bog u labuda: aluzija na legendu o Ledi.
3. Karnak: grad u Egiptu sa drevnim hramovima, blizu Luksora. Rilke je posetio Karnak sredinom januara 1911. i naročito se divio stubovima pred hramovima. U Amonovom hramu nalaze se reljefi koji prikazuju prizore iz rata.
4. Samson: po Starom zavetu, Knjiga o sudijama, 13, 2 i 13, 24, Samsonova majka, Manojeva žena, dugo je bila nerotkinja.