Sedma devinska elegija

Mikelanđelo Buonaroti - Anđeo, Crkva sv. Dominika u Bolonji

RAJNER MARIJA RILKE - SEDMA ELEGIJA

Zov neka ne bude više, izrasli glasu, zov
neka ne bude više priroda krika tvog:
ti bi, doduše, kriknuo čisto ko ptica kad je
godišnje doba u svom penjanju diže uvis,
gotovo smećući s uma da je nevoljno biće
i da nije samo jedno jedino srce
koje proleće baca u vedra, a prisna nebesa.
I ti bi, kao i ona, prizivao, ništa manje -
da te, nevidljiva još, drugarica čuje tiha
u kojoj se odgovor jedan polako budi i greje
od slušanja, i da u tvoje srčano osećanje
zažarenim svojim pronikne saosećanjem.

O, i tada bi proleće shvatilo - nema nijednog
mesta u kom se ne krije navešćivanja zvuk.
Najpre bi shvatilo onaj maleni upitni glas
okolo koga ćuti, u sve većoj tišini,
čist i potvrdan dan. Pa onda redom, uvis,
jedan po jedan stupanj dozivanja, sve do sanjanog
hrama budućnosti - potom triler, vodoskok
koji navrlom mlazu unapred daje već pad
u punonadežnoj igri... A pred sobom, leto.

Ne samo sva letnja jutra - ne samo kako se ona
preobražuju u dan i blistaju pre početka.
Ne samo dane, koji su nežni kraj cveća, a gore,
kraj oblikovanog drveća, snažni i ogromni.
Ne samo skrušenost ovih prolistalih sila,
ne samo puteve, ne samo livade pred veče,
ne samo, posle pozne oluje, disanje vedrine,
ne samo bliženje sna i jednu slutnju, uveče...
Nego i noći! Nego uzvišene letnje
noći, nego zvezde, zemaljske zvezde.
O, umreti jednom i znati da su sve one
beskonačne jer kako, kako da ih zaboraviš!

Glde, ja bih pozvao onda onu ljubavlju što gori.
Ali ne bi došla jedino ona... Došle bi
iz trošnih grobova devojke i stale ispred mene...
Jer kako kriknut poziv da ograničim, kako?
Potonuli još traže zemlju. O, deco,
                                                            predmet
koji ste uzeli nekad zastupa mnoge, mnoge...
Nemojte misliti da je sudbina nešto više
od gustine detinjstva; kol`ko ste samo puta
prestizale svoga dragana, zadihane,
posle blažene trke ka ničem, u slobodu.

Divno je biti na zemlji. Vi ste to znale, devojke,
pa i vi što ste se prividno lišavale, vi što ste tonule, -
bi u najgorim gradskim ulicama, gnojave,
ili predate šljamu. Jer svakoj je poklonjen bio
čas jedan - a možda ni ceo čas jedan, nego nešto
između dva trenutka jedva merljivo merom
vremena - kad je imala život. Kada je sve
imala. U svakom damaru život.

Samo što odveć lako zaboravljamo mi
ono što nasmejan sused ne potvrđuje, ili
ono na čemu nam on ne zavidi. Mi bismo hteli
da to visoko dignemo, tako da vide svi,
dok nam se zapravo sreća najvidljivija javlja
tek onda kad je u sebi preobrazimo mi.

Nigde, dragano, neće postojati svet sem u nama.
S preobraženjem naš prolazi život. Sve što je
izvan nas - smanjuje se i nestaje. Gde je nekad
stojala trajna kuića, tu izmišljena se preči
sad tvorevina pred njom, nešto što pripada samo
mislima, ko da sasvim stoji u mozgu još.
Prostrane ambare snage stvara vremena duh,
bezobličan ko napeti nagon, što ga iz svega izvlači.
On ne zna više za hramove. To rasipništvo srca
štedimo mi sve tajnije. A gde je još neka stvar
preostala, neka stvar za molitvu, služenje, klečanje,

- ona, takva kakva je, roni već u nevidljivost.
Mnogi je ne vide više, ali su lišeni onog
preimućstva da je sada grade u sebi,
sa stubovima svim i kipovima, još veću!
Svaki tmuli zaokret sveta ima ovakve
razbaštinjene, kojima ne pripada ni ono
što ranije beše, ni ono što nosi sledeći tren.
Jer i ono najbliže predaleko je za ljude.
Neka nas ovo ne zbuni; neka u nama ojača
očuvan oblik koji mi uviđamo još.
To je nekada stojalo među ljudima, stojalo
usred sudbine razorne, usred neznanja: kojim
da krenemo pravcem, stojalo kao da živi, i svijalo
zvezde ka sebi s nebesa obezbeđenih. Anđele,
tebi ću još to pokazati, evo! u pogledu tvom
nek stoji to spaseno najzad, konačno uspravljeno.
Stubovi, piloni, sfinga, sive katedrale
stamena ustremljenost nad trošnim il` tuđim gradom.

Zar nije to bilo čudno? Divi se, anđele: mi smo,
mi, o veliki, pričaj to, mi smo bili kadri
za ova dela, pričaj, meni nestaje daha
za veličanje. Mi dakle ipak nismo
propustili prostore ove, pune uslišenja,
ove naše prostore. (Koliko mora da su
stravično veliki kada mnoge hiljade godina
osećanja našeg još nisu prepunili.)
Ali neka kula je bila velika, zar ne?
O, anđele, bila je - velika, čak i kraj tebe?
Šartr je bio veliki - a muzika je
dopirala još više i presretala nas.
Pa čak i samo neka zaljkubljena devojka,
o, sama na prozoru, noću... zar nije sezala ona
do tvog kolena - ? Nemoj verovati da te zovem,
anđele, čak i kad bih te zvao. Ti nećeš doći.
Jer poziv moj je uvek prepun odbijanja; protiv
toliko snažne bujice ne možeš da koračaš.
Pozivanje je moje kao pružena
ruka. A njena šaka, gore
otvorena da hvata, ostaje
pred tobom, nepojamni, širom otvorena,
kao odbrana i kao opomena.


Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz sedmu elegiju:
1. Sedma elegija (Die siebente Elegi. Werbung nicht mehr, nicht Werbung, entivachsene Stimme). 7. II i 26. II 1922, Mizo.
2. Stubovi, piloni, sfinga: reminiscencije iz Rilkeovog putovanja po Egiptu 1911, kao i u IV elegiji.
3. Šartr, francuski grad sa katedralom iz XII/XIII veka.