Osma devinska elegija

Mark Šagal: Vreme je reka bez obala

RAJNER MARIJA RILKE - OSMA ELEGIJA

Posvećena Rudolfu Kesneru

Očiju širom otvorenih gleda

životinja u otvoreni svet.

jedino naše oči kao da su

okrenute i sasvim oko nje

stavljene, kao klopke, svud ukrug

oko izlaza njenog slobodnog.

Što napolju postoji, to mi znamo

samo iz lica životinje; jer već

i malo dete okrećemo mi

i teramo ga da uobličenje

za sobom gleda, a ne otvoreni

svet, što se čita s lica životinjskog

toliko dubok. Slobodan od smrti.

Nju mi jedini vidimo: vazda je

iza slobodne životinje propast,

a pred njom bog, i ide li, tad ide

kroz večnost, ko što idu kladenci.

A mi ni jednog jedinoga dana

pred sobom čisti ne vidimo prostor

sa kojim cveće beskrajno se stapa.

To što vidimo, to je uvek svet,

a nikad Nigde bez poricanja:

nikada ono čisto, nemotreno,

što udiše se i zna beskrajno,

i za čim se ne žudi. Kao dete

poneko tiho gubi se u tome

dok ga ne prodrmaju. Ili neko

umire, i tad jeste to.

Jer blizu smrti ne vidi se više

smrt, već se samo zuri izvan sebe, 

možda s pogledom životinjskim krupnim.

Ljubavnici su, kada jedno drugom

ne bi prečili pogled, blizu tome

i čude se... Ko omaškom je kakvom

iza njih širom otvoreno sve...

Ali da jedno drugo prevaziđu

ne mogu, te ih opet drži svet.

Ka sazdanome uvek obraćeni,

mi jedini na njemu vidimo

odblesak slobodnoga prostora,

zamračen od nas. Il` da kakva zver

nemo i mirno pogleda kroz nas.

To je sudbina: biti nasuprot,

ništa do to i vazda nasuprot.

Kada bi naša svesnost postojala

u pouzdanoj životinji, koja

kreće ka nama u drugome pravcu -

okrenula bi nas i otrgla

preobraženjem svojim. Ali njeno

bitisanje je za nju beskonačno,

bez poimanja, bez čula da svoje

uvidi stanje, čisto ko njen pogled.

I tamo gde mi vidimo budućnost,

ona sve vidi i sebe u svemu,

zauvek isceljenu.

Ali ipak

i budno topla životinja zna

velike sete brigu i tegobu.

Jer i u njoj postoji uvek ono

što nas svladava često - uspomena,

ko da je ono za čim težimo

jednom već bilo, bliže, vernije,

i njegov dodir beskonačno nežan.

Odstojanje je ovde sve, a tamo

sve beše dah. Po zavičaju prvom

za nju je drugi dvoličan, vetrovit.

O, blaženo je maleno stvorenje,

koje ostaje uvek u utrobi

što ga porodi; o, mušica je srećna

koja unutra poigrava, čak

i svadbujući: jer utroba je sve.

I gledaj polovično pouzdanje

ptice, što skoro za oboje zna

po svom poreklu, kao da je duša

kakvog etrurskog mrtvaca, što ga je

u sebe mračni prostor primio,

al` s opruženim kipom na poklopcu.

A kako li su tek preneraženi

svi oni koji moraju da lete

a potiču iz utrobe. ko da se 

sami od sebe plaše, trzaju se

i seku vazduh poput naprsline

na čaši. Slepi miš na porculanu

večeri tako ostavlja svoj trag.

A mi, mi posmatrači, vazda, svuda,

mi što smo svemu tome okrenuti,

a ne možemo nikada izići!

U nama buja to i preliva se.

Mi ga tad sređujemo. Ono se

raspada. Mi ga sređujemo opet

i pri tom se i sami raspadamo.

Ko nas je tako preokrenuo

da se, ma šta da činimo, držimo

ko neko koji odlazi na put?

Ovako kao što se on okreće

i zastaje na poslednjem brežuljku,

koji mu celu njegovu dolinu

pokazuje još jednom - tako se

i mi, živeći, opraštamo stalno.

Prevod: Branimir Živojinović
Objašnjenja uz osmu elegiju:
1. Osma elegija (Die achte Elegie. Mit allen Augen sieht die Kreatur). 7/8. II 1922, Mizo.
2. Rudolf Kasner: Austrijski filozof (1873-1959)