Druga devinska elegija

RAJNER MARIJA RILKE - DRUGA ELEGIJA

Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,

ja vas opevam, gotovo smrtonosne

ptice duše, a svestan sam šta ste vi.

Gde su Tobijini dani, kad je jedan

od njablistavijih stajao kraj jednostavnog praga,

za put malčice preodeven, i već nimalo strašan

(mladić mladiću, kako je radoznalo virio napolje).

Kad bi sad arhanđeo, opasni, iza zvezda

iskoračio samo, za korak se spustio samo:

uzbujalim bi nas zamahom

ubilo srce sopstveno. Ko ste vi?

Rani srećnici, vi miljenčadi stvaranja,

visijski venci, jutranji rumeni grebeni

sveg začinjanja - poleni cvetnog božanstva,

zglobovi svetla, hodnici, stubišta, prestolja,

prostori suštog bića, štitovi od miline,

vreva olujno ushićenog osećanja,

i najednom, svako zasebice, ogledala:

koja svoju lepotu, iz njih istrujalu,

crpu da ponovo uđe u lice sopstveno.

Jer mi kad osećamo, čilimo, ah, dok dišemo

gubimo sebe, od žarenja do žarenja

slabiji miris je naš. Doduše, neko nam kaže:

da, ti mi prelaziš u krv, ova soba, proleće - 

sve se to tobom puni...Šta vredi, on nas zadržati

ne može: nestajemo u njemu i oko njega.

A ko će sprečiti odlazak onih koji su lepi?

Neprestano iz njinog lica izranja problesak,

pa nekud ode. Ko rosa s trave jutarnje

diže se naše sa nas, ko jara

s vreloga jela. Kuda, osmejče? O, pogled

koji se diže: nov i topao talas srca,

sve dalji; avaj meni: ta mi smo to.

Da l` svetski prostor, u koji se rastvaramo,

ukusom seća na nas? Da li anđeli

zbilja u sebe primaju samo sopstvenost svoju,

iz njih isteklu, ili ponekad, kao po grešci,

ima u tome i malčice našeg bića?

Da li smo propleteni u crte njihovih lica

makar toliko koliko nejasna slutnja

u lica trudnih žena? Oni to ne primećuju

sred vihora svoga povratкa k sebi - a i kako bi?

Ljubavnici bi mogli, kada bi samo znali,

čudesno da zbore kroz vazduh zvučni. Jer izgleda

da nas prikriva sve. Gledaj, drveće jeste;

kuće u kojima živimo - još stoje. Samo mi

strujimo mimo svega ko vazdušna trampa.

I sve nas složno prećutkuje, upola kao

sramotu možda, upola кo neizrecivu nadu.

Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,

pitam o nama. Vi se obujimate. Da li

imate kakve dokaze? Vidite, meni se desi

da moje šake osеte jedna drugu

da se moje istrto lice u njima

štedi. I to mi pomalo osećanja

pribavlja. No ko bi smeo da stoga već i bude?

Al` vi, vi koji u ushićenju drugoga

bуjate, sve dok vas skoljen ne počne

moliti: nemoj više - vi što pod šakama

bogatiji sebi bivate kao jesen

kada prerodi grožđe; vi što se ponekad

rasplinjujete samo zato što jedno od vas

prevagne sasvim: vas pitam o nama. Znam,

vi se toliko blaženo dodirujete zato

što milovanje zadržava, i što ono

mesto ne iščezava koje vi, nežni,

prekrivate; zato što pod tim osećate

trajanje čisto. Pa zato gotovo sebi

obećavate večnost od zagrljaja: No ipak,

kad pregorite prvih pogleda strah,

i čežnju na prozoru, i prvu šetnju zajedno,

jedan jedini put kroz baštu: ljubavnici,

da l` to još jeste? Kad jedno drugo ustima

prineste i počnete piti - piće uz piće:

o, kako onaj ko pije čudno tad izmiče činu.

Niste li se čudili obazrivim kretnjama ljudskim

na atičkim stelama? Zar ljubav i rastanak

nisu toliko lako polagani na ramena

kao da su od neke građe različite

negoli kod nas? Spomenite se ruku

kako počivaju ništa ne pritiskujući,

mada su torza prepuna snage. Oni su,

obuzdavajuć sebe, znali: dotle smo mi,

ovo je naše: da tako se dotičemo; jače

bogovi o nas se opiru. Al` to je delo bogova.

Kamo da i mi nađemo čistu i uzdržanu

uzanu ljudsku oblast, prugu zemlje plodne

između reke i stenja. Jer još nas sopstveno srce

prevazilazi kao što je i njih. A mi

ne možemo više da svraćamo pogled ka njemu

u slikama koje ga blaže, ni u božanskim telima,

gde ono, uveličano, sputava sebe u meru. 

Prevod: Branimir Živojinović

Objašnjenja uz Drugu elegiju:
1. Druga elegija (Die zweite Elegie. Jeder Engel ist schrecklich. Und dannach, weh mir). Elegija je napisana krajem januara i početkom februara 1912. u Devinu
2. Tobija: u apokrifnoj starozavetnoj Knjizi o Tobiji mladić koji je pošavši na put sreo arhanđela Rafaila u liku mladića, ne spoznavši u njemu anđela.
3. Antičke stele: antički nadgrobni spomenici