Treća devinska elegija

Johan Hajnrih Fisli - Edip proklinje svoga sina Polinika

RAJNER MARIJA RILKE - TREĆA ELEGIJA

Jedno je svoju voljenu opevati. A sasvim drugo,

avaj, onog skrivenog rečnoga boga krvi,

punog krivice. Mladić, kog njegova devojka

prepoznaje izdaleka, ni sam nimalo ne zna

o tom svom gospodaru sladostrašća, koji je često

iz njega, samotnika, pre no što bi ga devojka

blažila, često pak kao da nje i nema,

dok se iz njega cedila nerazaznajnost, dizao

božansku glavu, zovući noć na beskrajnu bunu.

O, taj Neptun u krvi, o, njegov trozubac strašan.

O, tamni vetar njegovih grudi iz zavojite

školjke. O, počuj kako se u duplju klobuči noć.

Zvezde, zar ne potiče od vas ljubavnikova

strast prema licu njegove drage? Zar prisno sagledanje

njenoga čistoga lica od čistog zvežđa ne stiče?

Ti mu nisi, avaj, ni majka mu nije njegova

lukove veđa tako u očekivanju napela.

Nije se uza te, devojko što ga osećaš, nije se

uza te njegova usna u plodniji izraz povila.

Misliš li doista da ga lagana pojava tvoja

toliko potrese, ti što hodiš ko vetar jutarnji?

Doduše, srce si mu prestrašila; ali se stariji

strahovi sručiše u nj pri dodiru što ga uzljulja.

Zovi ga...nećeš ga sasvim iz njegove tamne ophodnje

pozvati. On to, doduše, želi; izvire; sa olakšanjem

pritajenom se tvome srcu on privikava,

prihvata to, i sebe počinje. Ali zar je

ikada sebe započeo?

Majko, ti ga načini malim, ti ga poče;

tebi on beše nov, ti prema očima novim

svijaše prijazan svet, braneći tuđem pristup.

Gde su, ah, godine one kad si mu jednostavno

vitkom prilikom svojom otkrivala uzburkan haos?

Zaklanjala si tako štošta od njega, noćnu

neizvesnost si sobe činila bezazlenom,

iz svog si srca, prepunog utočišta,

unosila ljudskiji prostor u noćni prostor njen.

Nisi u tminu, ne, u svoje si bliže biće

stavljala svetiljku, koja ko da od prijateljstva

sačinjena je bila. Nijedno pucketanje

da ga s osmehom nisi objasnila, kao da si

odavno znala kad se patos ponaša tako...

A on je slušao, on se tolio. Šta si sve bila

kadra da ustajanjem postigneš nežnim; visoka,

u ogrtaču, sudbina njegova iza ormana

stupaše, a u bore zavese, odveć nestalna,

nemirna se budućnost njegova utiskivaše.

I on sam, kako je olakšan ležao, ispod

uspavljivih kapaka tvoga lakog uobličenja

točeći slast u kušano predsnivanje -

izgledao je čuvan... Ali unutra:

ko je u njemu unutra sprečavao plime porekla?

Ah, tu usnuli nije za obazrivost znao;

zaspao, al` u snovima, ali u groznicama:

kako se u to sve upuštao. On, taj novak,

bojažljivi, kako je bio sputan, kako je bujnim

rašljikama zbivanja unutrašnjeg bio već

upleten u šare, u davilačko prorašće,

u oblike što su zverski hrlili. Kako se on

podavao. Voleo je. Nutrenost svoga bića

voleo, svoju divljinu, prašumu tu u sebi,

na čijoj je nemoj stropoštanosti

stajalo njegovo srce, svetlozeleno. Voleo.

Napuštao je to, iz korenja je sopstvenog

u ispolinsko ishodio praporeklo

gde njegovo malo rođenje već preživljeno beše.

Silazio je voleći u stariju krv, u ambise,

gde je ležala stravičnost, još i sad presićena

očevima. I svaki užas njega je znao,

namigivao njemu, ko da je posvećen. Da,

groza se osmehivala... Ti si se

retko toliko nežno osmehivala, majko.

Kako da on to ne voli, kad mu se osmehivalo.

Voleo je on to pre tebe, jer, dok si njega

nosila još, to beše u vodi rastvoreno

koja laganost daje onom što proklijava.

Vidiš, mi ne volimo, kao cveće, iz jedne

jedine godine; nama, onda kad volimo, hrli

nepamćen sok u naručje. Devojko, ovo:

što smo u sebi voleli, ne jedno, ne nešto buduće. 

već ono što bezbrojno ključa; ne jedno jedino dete,

nego očeve, koji u našem počivaju dnu

ko planinske gromade; nego nekadašnjih majki

suvo korito rečno - nego celi

nečujni predeo ispod oblačne ili čiste

kobi - to je tebi, devojko, prethodilo.

A ti sama, šta znaš ti - ti si mamila

prošlost da u dragome uskrsne. Kakva su sve

tegobno navirala osećanja iz bića

uminulih. Kakve te žene nisu tu sve mrzele.

Kakve si mračne muškarce prenula to

u žilama mladićevim? Pokojna

deca su k tebi htela... O, tiho, tiho,

delaj njemu za ljubav i pouzdano pred njim 

dovedi ga blizu vrta, podari mu ono

što u noćima preteže...

Uzdrži ga...

Prevod: Branimir Živojinović
Napomene uz treću elegiju:
1. Treća elegija (Die dritte Elegie. Eines ist, die Geliebte zu singen. Ein anders, wehe). Elegija je započeta početkom 1912. u Devinu, završena u poznnu jesen 1913. u Parizu.
2. Neptun: rimski bog mora. Njegovi atributi su trozubac i spiralna školjka.