Донећу ти цвеће
Донећу ти цвеће што расте у сновима
чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила
донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире
донећу ти цвеће што ниче у мочварама
цвеће од ког се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш
донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натраг не повратиш
донећу ти све навике тешке гривне да смире
руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце
донећу ти све радости јаке ко зачине истока
да те сломе и будеш тиха као река понорница
донећу ти цвеће наших небеса
донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви
донећу ти крв нашег цвећа
донећу ти крв наших небеса
донећу ти небо нашег цвећа
да кружиш у мени ко звезде што у ноћи
смешно и сметено круже
да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти.
Из збирке "Багдала", 1965.
Самоћа
Тугу не можеш описати.
Она је поплава која носи све пред собом
подрива куће,
рије насипе,
ваља брегове.
Човек је премлаћено псето ником потребно.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш изразити.
Она је пожар који тиња годинама
и букне,
очас плану шуме,
нестану градови.
Човек је васељенски леш који нико
не може познати.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш судити.
Она је увек камен о врату дављеника
занавек везан.
Смирај је само на дну
које се измерити не да.
Човек - пламен
враћа се у камен.
Мрзим тугу.
Број 4 - 21 - 35
Зовем се Анита
Анита сам се звала
Пупољак руже сам била
Данас сам прост број у списку жртава бомбардовања
Мадрида
Пупољак руже шпаније
руже шпаније
Кап крви шпаније
Једра ружа се разлива
Мртво дете говори нашим срцима
Четири године сам имала
Анита сам се звала
Будућност шпаније сам била
Оца свог и мајке љубимица сам била
Крв руже, ружа крви
Крвава рука шпаније у вијорној коси човечанства
Пламен који се повија над нашим данима
Румен и црн он веже наша јутра
Румен и румен он веже наше снове
Под месечином Мадрида, наша су срца немирна
Месече луди, месече добри, ти ниси сањалица, ти си око
бомбардера
Учини да мирно спавају деца Мадрида бар ове ноћи
Месече не одбијај тако свесрдно сунчев изгубљен сјај
иза лепезе ноћи
Месече не сипај тако немилице сјај по крововима
Мадрида
Ноћи кад су тамне, мирна су наша срца за децу
Мадрида
Једна крвава ружа сва је већ разлистана
Зовем се Анита
Пупољак руже сам била
Имала сам четири године
Отац мој звао се Хуан
А мајка моја Аида
Били су радници
Али миловања њихових руку
Мекша су од пролећне свиле у зраку
Једна ружа у плахој крви је замочена
Љубимица оца и мајке своје сам била
Тада су дошли Капрони и Јункерси
Данас сам само мртав број 4 - 21 - 35
Коса је моја и црна и бујна и таласаста као реч и
земља Андалузија
Одакле, гладни са земље дошли су мој дед и отац у
фабрику текстила
Данас сам мртав број 4 - 21 - 35
У списку жртава бомбардовања Мадрида
Један нов пупољак руже се отвара
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Уместо срца мог ту лежи сада хладно парче гранате
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Моје срце данас је огромно срце радног шпанског народа
Зовем се Анита
Моје усне су непомичне али осмех мој лебди на уснама
све живе деце шпаније
Моје очи су заувек склопљене али оне будне гледају са
осматрачница ка студентском кварту
Зовем се Анита
Ја сам срце, уста, очи живе шпаније
Моје срце лудо куца у Гвадалахари
Моје руке не играју више са луткама од крпа
Моје руке копају лагуме под Овиједом
Зовем се Анита
Моје босе ноге не гацају по прашини мадридског
предграђа
Моје ноге јуре друмовима шпаније
Моје ноге тапакају по рововима родне шпаније
Зовем се Анита
Ја сам љубимица целе живе шпаније
Ја сам устрептали живи број најмлађе бригаде
Ја сам будућност, осмех и тешка срећа нове шпаније.
(1937)
No comments:
Post a Comment