 |
| Амедео Модиљани: Мадам Деди (1918) |
ПОРТРЕТ ЈЕДНЕ ГОСПОЂЕ
Починио си -
Разврат: но то беше у другој земљи,
А осим тога, блудница је мртва.
Малтешки Јеврејин
I
Сред дима и магле у децембру, пред вече,
Нека се сцена - како је згодно - подеси сама,
Уз "сачувала сам вече да проведем с Вама";
У замраченој соби четири воштане свеће,
Четири круга светлости горе на стропу,
Атмосфера ко у Јулијином гробу
Спремљена за све оно што рећи ће се, ил`неће.
Ишли смо, рецимо, најновијег Пољака да слушамо
Како косом и прстима прелудијуме преноси.
"Тако присан, тај Шопен, да мислим да душа му
Треба да васкрсава међу пријатељима само,
двоје или троје, који ни такнути неће
Тај цвет што свет га у сали загледа и окреће."
- И у разговору ено си
Сред ситних хтења, увребаних сажаљења,
Док се стишани звуци виолине
Мешају с корнетом што у даљини јења,
И тако разговор почиње.
"Ти не знаш колико ми значе пријатељи моји
И како је, како је ретко и чудно наћи моћи
У животу што се толико, толико од тричарија састоји,
(Јер ја га, у ствари, не волим... знао си? Имаш очи!
Како си оштроуман!)
наћи пријатеља са таквим својствима
Који има, и даје
Та својства, по којима пријатељство траје.
Колико много значи што говорим ти ово -
Без тих пријатељстава - живот, какав то cauchemar је!"
Сред виолина у вијугама
И аријета
напрслих корнета
У моме мозгу почиње тупи звук там-тама
Бесмислено да бубња сопствени прелудиј,
Јеноличан и ћудљив,
Који је барем јена одређена "погрешна нота".
- Хајдемо на ваздух, у дуванском трансу,
Споменике разгледајмо
И новости претресајмо,
Па да сатове према јавним подесимо
И пола часа уз пиво поседимо.
II
Сад када је јорговану доба
Јоргована је пуна њена соба
И док говори она прстима савија цвеће.
"Ах, пријатељу, ти не знаш, не знаш шта је
Тај живот, који у твојим рукама је";
(Петељке јоргована полако заокреће)
"Пуштатш га да отече, пушташ га да тече,
А свирепа је младост, њу кајање не пече,
И подсмева се оном што не види шта је."
Смешим се, наравно,
И даље бавим чајем.
"Ипак у те априлске сутоне који ме, не знам зашто,
Сећају на мој сахрањени живот, и пролеће у Паризу,
Неизмерно сам спокојна и налазим да свет је
Ипак нешто дивно, нешто младалачко."
Глас се враћа као упорно раштимована
Виолина у поподне августовског дана;
"Увек сам сигурна да ти разумеш
Моја осећања, да хваташ их у лету,
Сигурна да ми руку преко понора пружити умеш.
Ти си нерањив, немаш Ахилову пету.
Продужићеш, а кад победиш, можеш рећи:
На овом месту многи морао је подлећи.
Но, пријатељу, шта ја, шта ја да дајем
Теби, шта ти можеш да примиш од мене?
Само пријатељство, симпатију жене
Која се пред својим већ налази крајем.
Седећу овде, служити пријатеље чајем..."
Узимам шешир: шта да кукавички додам
Ономе што је она рекла мени?
Свакога јутра у парку ћете ме наћи
Како читам стрипове и спортску рубрику.
Посебно подвлачим:
Једна енглеска грофица ступа пред публику.
На пољском балу страдао Грк: убојство,
Проневеритељ у банци дао признање.
Чувам своје спокојство,
Владам својим стањем,
Осим када вергл механички, уморно буди,
Понавља неку отрцану арију
А мирисом зумбула што из ветра веје,
Подсећа на оно што други су жудели људи.
Јесу ли тачне или погрешне ове идеје?
III
Октобарска ноћ се спушта, опет у повратку,
Ко пре, сем што ме лака нелагодност хвата,
Пењем се уз степенице, окрећем кваку,
И као да сам допузао до тих врата.
"Значи, путујеш у иностранство; а докле остајеш?
Но то је излишно питање.
То ваљда ни теби још познато није.
Толико тога треба тамо да упознајеш."
Мој осмех тешко пада међу старудије.
"Можеш и да ми пишеш."
Моја се присебност за тренутак враћа,
То сам и чекао, схватам.
"Питала сам се често у последње време
(Но зар у исход неког почетка извесни смо!)
зашто нас двоје пријатељи постали нисмо."
Мени је као неком ко с осмехом је сврнуо
Поглед у зрцало, па спазио свој израз.
Моја присебност копни; заиста, око нас је црно.
"Јер сви су то рекли, сви наши пријатељи,
Сви су били сигурни да ће присно да се сложе
Наша осећања! Мени ни самој није јасно.
Сада ту само судбина нешто може.
Ти ћеш ми писати, у сваком случају.
Можда још увек није касно.
Седећу овде, служити пријатеље чајем."
А ја морам сваки променљив облик да зајмим
Да бих нашао израз... да играм, играм
Као медвед на ланцу,
Крештим као папагај, брбљам као мајмун.
Хајдемо на ваздух, у дуванском трансу -
Па добро! А шта ако она умре у неко поподне,
Поподне сиво и димљиво, вече жуто и рујно;
Умре и остави мене с пером у руци да седим
док дим се спушта на кровове;
За тренутак ми није јасно,
Не знам шта да осећам, ни да ли смисао следим,
Ни да л` је то мудро ил` лудо, прерано или касно...
Не би ли, заправо, предност била на њеној страни?
Та музика делује кад "умире и пада",
А кад је већ реч о смрти -
Да ли бих имао право да се насмешим тада?
Из збирке Пруфрок и друга запажања (1917)
Превод: Јован Христић
