ЉУБАВНА ПЕСМА Џ. АЛФРЕДА ПРУФРОКА
S`io credessi che mia risposta fosse
A persona che mai tornasse al mondo,
Questa fiamma staria senza piu scosse.
Ma per cio giammai di questo fondo
Non torno vivo alcun, s`i` odo il vero
Senza tema d`infamia ti rispondo.
Па пођимо сада нас двоје,
Док се небом вече пружа, што је
Као болесник опијен на столу;
Пођимо кроз полумрачне улице оне
Где гунђаво се склоне
Неспокојне ноћи у преноћишта проста
И рибље ресторане за јевтинога госта:
Улице што као мучна расправа следе,
Што подмукло би да те доведе
До једног питања пред којим заћутиш....
Ох, не питај ме "шта је?"
Пођимо, време посета је.
По соби жене тамо-амо ходе,
О Микеланђелу разговоре воде.
Та жута магла што леђа таре о окна,
Тај жути дим што њушку таре о окна
Лизао је по угловима вечери,
Застајао над каналом поврх локава,
Пуштао да му по леђима чађ димњака пада,
Склизнуо крај терасе, ненадано поскочио,
Па видевши да је млако октобарско вече
Свио се око куће, и тако заноћио.
И доиста, биће времена
За жути дим што клизи уличним видицима
И таре леђа о окна;
Биће времена, биће времена
Да припремиш лице за сусрет са другим лицима;
Биће времена да се убија и ствара,
И за сва дела и све дане руку
Што на тањир ти питање извуку;
Времена што мени и што теби треба,
И још за безброј неодлучних стања,
Колебања, визија и ревизија
Пре шоље чаја и прженог хлеба.
По соби жене тамо-амо ходе,
О Микеланђелу разговоре воде.
И доиста, биће времена
Да мислим: "Да ли смем?" и "Да ли смем?"
Низ степенице да се окренем
С ћелавим местом у средини косе
(Рећи ће: "Како му теме проредило се!")
Обучен за пре подне, крагна до врата се дигла,
Кравата скупа и скромна, а једноставна игла -
(Рећи ће: "Како само утањи се!")
Да ли смем
Да узнемирим свемир?
Трен садржи време
За одлуке и измене што трен преокрене
Јер познао сам их све већ, редом све -
С подневом, с јутром, с вечери сам био,
На кашичице живот измерио;
Знам гласове што мру с падом што мре
Далека музика кад слух ми крзне.
Па како да се дрзнем?
И познао сам већ те очи, све редом -
Те очи што те мотре у формулисаној фрази,
Па кад сам формулисан и прибоден плазим,
Под врхом игле на зиду се трзам,
Како да изразим,
испљунем остатке навика и дана?
И како да се дрзнем?
И познао сам већ све те руке, све редом -
С наруквицама и беле и голе
(Но у светлу лампи с лаким рујем маља!)
Да л` ме то парфем из неке хаљине
Застрањује у неке даљине?
Руке што мотају шал, или леже дуж стола.
И да л` да се она дрзнем?
И како да се изразим?
Да кажем пошао сам у сутон уским улицама
И гледао дим што диже се из лула
Самотних људи у кошуљама, нагнутих кроз прозоре?
Требало је да сам пар крњих штипаљки
Тихим морима што стружу по днима.
А поподне, вече, у тако мирном сну!
Смирили га други прсти фини,
Спава...уморно...ил` се тако чини,
пружено по поду, крај тебе, крај мене ту.
Да ли ћу, док чај пијем, сладолед и слаткише једем,
Смоћи снаге да тренутак до кризе доведем?
Но, премда сам плакао, постио, плакао, молио се,
И видео како ми главу (већ проћелаву)
У плиткој чинији носе,
Ја нисам пророк - и ту је ситница посреди;
Видео сам како тренут моје величине бледи,
И видео вечног лакеја, подругљиво ми држи капут,
И, укратко, бојао се.
И да л` би вредело, на концу конца,
Да после шоља, мармеладе, чаја,
Уз порцулан и разговор што нас спаја,
Да ли би вредело, исплатило се,
Да све се скрати, сврши осмехом се,
Да свемир у куглу збијем и упутим
Да се котрља до неког питања
Пред којим заћутим,
Да кажем: "Ја сам Лазар што из мртвих се врати
Да све ти каже, све ћу рећи, све ћеш знати" -
Кад човек, док јој јастук намешта под главу,
Мора да каже: "Уопште нисам мислио тако.
То уопште није тако."
И да л` би вредело, на концу конца,
Да ли би вредело, исплатило се,
После сутона, дворишта, улица после кише,
После романа, чајева, сукњи што подом се вуку -
Тога, и још толико тога више? -
Немогуће је рећи напросто шта мислим!
Ал` ко да су на платну пројектовани живци:
Да ли би вредело, исплатило се,
Кад човек, док намешта јастук ил` шал снима лако,
Па окрене се прозору, мора да каже:
"То уопште није тако,
Уопште нисам мисло тако."
Не! Ја нисам принц Хамлет, нити је требало да сам;
Племић сам из пратње, што таман има даха
да почне неки призор, да развоју маха,
Посаветује принца; алат што послужи свуда,
Покоран, ком је до услуге стало,
Опрезан, лукавв и ситничав ја сам,
Високопаран, но ограничен мало;
Понекад, заправо, скоро смешан да сам -
Скоро, понекад, Луда.
Старим...Старим данимице...
Подвијаћу ногавице.
Да делим косу страга? Поједем брескву, да ли?
Носићу беле панталоне, шетати по обали.
Чух гласове сирена, узајамно се звали.
Не мислим да ће певати мени.
Видео сам их како јашу таласе на пучини,
Чешљају седине вала кад ветар их разгрне,
Раздува прамове воде на беле и црне.
У одајама мора били смо заборављени
Крај девојака морских што венце траве носе,
Људски нас гласови буде, и ми давимо се.
Из збирке Пруфрок и друга запажања (1917)
Превод: Јован Христић
 |
| Томас С. Елиот (1920), фотографија из збирке Националне галерије портрета, Лондон |
S`io credessi che mia risposta fosse
A persona che mai tornasse al mondo,
Questa fiamma staria senza piu scosse.
Ma per cio giammai di questo fondo
Non torno vivo alcun, s`i` odo il vero
Senza tema d`infamia ti rispondo.
Па пођимо сада нас двоје,
Док се небом вече пружа, што је
Као болесник опијен на столу;
Пођимо кроз полумрачне улице оне
Где гунђаво се склоне
Неспокојне ноћи у преноћишта проста
И рибље ресторане за јевтинога госта:
Улице што као мучна расправа следе,
Што подмукло би да те доведе
До једног питања пред којим заћутиш....
Ох, не питај ме "шта је?"
Пођимо, време посета је.
По соби жене тамо-амо ходе,
О Микеланђелу разговоре воде.
Та жута магла што леђа таре о окна,
Тај жути дим што њушку таре о окна
Лизао је по угловима вечери,
Застајао над каналом поврх локава,
Пуштао да му по леђима чађ димњака пада,
Склизнуо крај терасе, ненадано поскочио,
Па видевши да је млако октобарско вече
Свио се око куће, и тако заноћио.
И доиста, биће времена
За жути дим што клизи уличним видицима
И таре леђа о окна;
Биће времена, биће времена
Да припремиш лице за сусрет са другим лицима;
Биће времена да се убија и ствара,
И за сва дела и све дане руку
Што на тањир ти питање извуку;
Времена што мени и што теби треба,
И још за безброј неодлучних стања,
Колебања, визија и ревизија
Пре шоље чаја и прженог хлеба.
По соби жене тамо-амо ходе,
О Микеланђелу разговоре воде.
И доиста, биће времена
Да мислим: "Да ли смем?" и "Да ли смем?"
Низ степенице да се окренем
С ћелавим местом у средини косе
(Рећи ће: "Како му теме проредило се!")
Обучен за пре подне, крагна до врата се дигла,
Кравата скупа и скромна, а једноставна игла -
(Рећи ће: "Како само утањи се!")
Да ли смем
Да узнемирим свемир?
Трен садржи време
За одлуке и измене што трен преокрене
Јер познао сам их све већ, редом све -
С подневом, с јутром, с вечери сам био,
На кашичице живот измерио;
Знам гласове што мру с падом што мре
Далека музика кад слух ми крзне.
Па како да се дрзнем?
И познао сам већ те очи, све редом -
Те очи што те мотре у формулисаној фрази,
Па кад сам формулисан и прибоден плазим,
Под врхом игле на зиду се трзам,
Како да изразим,
испљунем остатке навика и дана?
И како да се дрзнем?
И познао сам већ све те руке, све редом -
С наруквицама и беле и голе
(Но у светлу лампи с лаким рујем маља!)
Да л` ме то парфем из неке хаљине
Застрањује у неке даљине?
Руке што мотају шал, или леже дуж стола.
И да л` да се она дрзнем?
И како да се изразим?
Да кажем пошао сам у сутон уским улицама
И гледао дим што диже се из лула
Самотних људи у кошуљама, нагнутих кроз прозоре?
Требало је да сам пар крњих штипаљки
Тихим морима што стружу по днима.
А поподне, вече, у тако мирном сну!
Смирили га други прсти фини,
Спава...уморно...ил` се тако чини,
пружено по поду, крај тебе, крај мене ту.
Да ли ћу, док чај пијем, сладолед и слаткише једем,
Смоћи снаге да тренутак до кризе доведем?
Но, премда сам плакао, постио, плакао, молио се,
И видео како ми главу (већ проћелаву)
У плиткој чинији носе,
Ја нисам пророк - и ту је ситница посреди;
Видео сам како тренут моје величине бледи,
И видео вечног лакеја, подругљиво ми држи капут,
И, укратко, бојао се.
И да л` би вредело, на концу конца,
Да после шоља, мармеладе, чаја,
Уз порцулан и разговор што нас спаја,
Да ли би вредело, исплатило се,
Да све се скрати, сврши осмехом се,
Да свемир у куглу збијем и упутим
Да се котрља до неког питања
Пред којим заћутим,
Да кажем: "Ја сам Лазар што из мртвих се врати
Да све ти каже, све ћу рећи, све ћеш знати" -
Кад човек, док јој јастук намешта под главу,
Мора да каже: "Уопште нисам мислио тако.
То уопште није тако."
И да л` би вредело, на концу конца,
Да ли би вредело, исплатило се,
После сутона, дворишта, улица после кише,
После романа, чајева, сукњи што подом се вуку -
Тога, и још толико тога више? -
Немогуће је рећи напросто шта мислим!
Ал` ко да су на платну пројектовани живци:
Да ли би вредело, исплатило се,
Кад човек, док намешта јастук ил` шал снима лако,
Па окрене се прозору, мора да каже:
"То уопште није тако,
Уопште нисам мисло тако."
Не! Ја нисам принц Хамлет, нити је требало да сам;
Племић сам из пратње, што таман има даха
да почне неки призор, да развоју маха,
Посаветује принца; алат што послужи свуда,
Покоран, ком је до услуге стало,
Опрезан, лукавв и ситничав ја сам,
Високопаран, но ограничен мало;
Понекад, заправо, скоро смешан да сам -
Скоро, понекад, Луда.
Старим...Старим данимице...
Подвијаћу ногавице.
Да делим косу страга? Поједем брескву, да ли?
Носићу беле панталоне, шетати по обали.
Чух гласове сирена, узајамно се звали.
Не мислим да ће певати мени.
Видео сам их како јашу таласе на пучини,
Чешљају седине вала кад ветар их разгрне,
Раздува прамове воде на беле и црне.
У одајама мора били смо заборављени
Крај девојака морских што венце траве носе,
Људски нас гласови буде, и ми давимо се.
Из збирке Пруфрок и друга запажања (1917)
Превод: Јован Христић
No comments:
Post a Comment