 |
| Ernst Ludvig KIrhner |
|
TRAFIKA
Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.
Prozori moje sobe,
Moje sobe u jednom od milion svetova koji niko pouzdano ne zna da odredi
(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?),
Vi gledate na tajnu jedne ulice što neprestano vrvi od ljudi,
Na ulicu nedostupnu za sve misli,
Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,
Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,
Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u kosu,
Sa Sudbinom koja vuče kola s tovarom svega po drumu ništavila.
Danas sam pobeđen, kao da sam saznao istinu,
Danas sam pronicljiv kao da sam na samrti,
I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima
Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice
Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak
Što se zviždukom oglašava iz moje glave,
I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.
Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio pa zaboravio.
Danas sam raspet između odanosti koju dugujem
Trafici preko puta, kao nečem što naizgled stvarno postoji,
I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.
Promašio sam u svemu.
Kako nisam odredio nikakav cilj, možda je sve bilo ništa.
Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni prozor,
I otišao u polje s velikim namerama.
Al` tamo sam zatekao samo travu i drveće,
A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao i ostali.
Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu, Na šta da mislim?
Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?
Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!
A toliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne može biti toliko!
Genije? U ovom trenutku
Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao ja,
A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,
I od silnih budućih osvajanja ostaće samo đubre.
Ne, ne verujem u sebe.
U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa čvrstim ubeđenjima!
Ja, koji ni u šta nisam ubeđen, jesam li ubeđen više ili manje od njih?
Ne, ni u sebe...
U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta
Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?
Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji -
Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih -
A možda i ostvarljivih,
Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti ljudima do sluha?
Svet pripada onome ko je rođen da ga osvoji
A ne onom koji sanja da ga može osvojiti,
Pa makar i bio u pravu.
Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.
Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi
Više čovečanstva nego Hristos,
Stvorio sam u potaji filozofske sisteme
Koje nijedan Kant nije napisao.
Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati
Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;
Ostaću zauvek
onaj što nije rođen za to;
Ostaću zauvek samo
onaj što je imao dara;
Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,
Ispred zida bez vrata,
I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,
I čuo božji glas u zatrpanom bunaru.
Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.
Neka mi Priroda izruči na usijanu glavu
Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,
A ostalo nek dođe ako dođe, il` ako treba da dođe,
Il` neka i ne dođe.
Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre no što smo ustali iz postelje,
Al` budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tuđ,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.
(Jedi čokoladu, malecka;
Jedi čokoladu!
Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade,
Shvati da u svim religijama nema više mudrosti
Nego u poslastičarnici.
Jedi, musavice mala, jedi!
Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo kao ti!
Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od staniola,
Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)
Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti
Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,
Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.
Ali bar zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez suza,
Otmen bar u širokom pokretu kojim odbacujem prljavo rublje,
Koje sam zapravo ja,
I prepuštam ga toku stvari,
I ostajem u kući bez košulje.
(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,
Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,
Il` rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,
Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,
Markizo iz osamnaestog veka, razgolićena i odbojna,
O, slavna koketo iz doba naših očeva,
Il` ne znam šta savremeno - ne mogu ništa da smislim -
Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne, nek` nadahne!
Moje je srce ispražnjeno vedro.
Kao oni što prizivaju duhove prizivaju duhove prizivam
Samog sebe i ne nalazim ništa.
Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.
Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,
Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,
Vidim pse koji takođe postoje,
I sve me to tišti kao kazna na progonstvo,
I sve je to tuđe kao i sve.)
Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,
A danas nema prosjaka kome ne bih pozavideo
Samo zato što nije ja.
Gledam njihove prnje i kraste i laž,
I mislim: možda nikad i nisi živeo, učio, voleo ni verovao,
(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost,
ne čineći pritom ništa od toga);
Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa
Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.
Učinio sam od sebe ono što nisam znao,
A ono što sam mogao, to nisam učinio.
Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno,
Odmah su u meni prepoznali нekog drugog,
A ja to nisam porekao i propao sam.
Kad sam hteo da strgnem masku,
Bila je prilepljena uz lice.
Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,
Već sam bio ostario.
Bio sam pijan, nisam više umeo da navučem domino
Koji nisam ni skidao.
Bacio sam masku i spavao u svlačionici
Kao pas koga nadležni trpe
Zato što je bezopasan
I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen.
Muzička suštino mojih zaludnih snova,
Šta bih dao kad bih uspeo da te nađem kao nešto što sam zbilja učinio,
A ne da ostanem zauvek ovako,
Ispred Trafike od prekoputa
Gazeći svest o svom postojanju,
Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,
Il` ponjavu koju su ukrali Cigani,
A nije vredela ni prebijene pare.
Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.
Gledam ga neprijatno iskrenute glave
I s dušom neprijatno zamućenom.
On će umreti i umreću i ja.
On će ostaviti svoju firmu iznad vrаta, ja ću ostaviti stihove.
Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji stihovi.
Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,
I jezik na kojem su napisani stihovi.
Zatim će umreti i kružna planeta gde se sve to dogodilo.
Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,
Neka stvorenja nalik na ljude
Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove
I da žive ispod stvari nalik na firme,
Uvek jedno prekoputa drugog,
Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,
Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,
Uvek tajna u dubini jedanko izvesna kao san o tajni na površini,
Uvek to ili uvek nešto drugo
Ili ni jedno ni drugo.
Al` jedan čovek je ušao u Trafiku (da kupi duvana?),
I sva prihvatljiva stvarnost najednom na mene pada.
Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,
i rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve suprotno.
Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem
I s cigaretom udišem miris slobode svih misli.
Pratim pramen dima kao neki nezavisni put,
I uživam, u jednom čulnom i pogodnom trenutku,
U oslobođenju od svakog mudrovanja
I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg raspoloženja.
Zatim se zavaljujem nazad, u stolicu
I nastavljam da pušim.
Dogod mi Sudbina to bude dopuшtala, nastaviću da pušim.
(Kad bih se oženio ćerkom moje pralje
Možda bih bio srećan).
Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.
Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).
Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.
(Gazda Trafike izlazi na varata).
I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i spazio me.
Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam
Zbogom Štefane,
I svemir se namah u meni obnovio, bez idela i nade,
A Gazda Trafike se nasmešio.
Iz zbirke
Poznati stranac - Pesme Alvara de Kampuša
Prevod: Jasmina Nešković
