Хорхе Луис Борхес

Антони Тапиес: Мока

СВАНУЋЕ

У дубокој општој ноћи,
коју једва оповргавају светиљке,
залутали налет ветра
увредио је ћутљиве улице
као уздрхтало предосећање
грозног сванућа које тумара
запуштеним предграђима света.
Радознало загледан у таму
и престрашен претњом свитања,
доживео сам страховиту претпоставку
Шопенхауера и Берклија,
који тврди да је свет
делатност духа,
сан душа,
без основе, намере и просторности.
А како идеје
нису вечне као мермер,
већ бесмртне као шума или река,
раније учење
добило је у зору други облик,
а празноверје тог тренутка,
када се светлост попут ладолежа
пуже по зидовима таме,
преварило ми је разум
и нацртало овај капричо:
Ако ствари немају материјалност
и ако је многољудни Буенос Аирес само сан
који сањају душе у заједничкој опчињености,
има тренутак
када је његово биће у великој опасности,
а то је дрхтави тренутак сванућа,
када мало њих сања свет
и само неколико ноћника чувају,
пепељасту и тек скицирану,
слику улица
коју ће касније са другима довршити.
Час кад упорном сну о животу
прети опасност да се разбије,
час кад би Богу било лако
да уништи своје дело!

Али опет се свет спасао.
Светлост просијава измишљајући прљаве боје
и са извесном грижом савести
што сам саучествовао у ускрснућу дана
хитам кући,
безбојној и леденој, обасјаној белом светлошћу,
док једна птица зауставља тишину
и док истрошена ноћ
остаје у очима слепих.


Из збирке: Одушељење Буенос Аиресом 
Превод: Радивоје Константиновић